Наша књижевност

Два човека У – 433 -

Треперимо од таласа што нас одасвуд бију;

у целом свету као у волшебном котлу ври,

ври отров страшни, ври напитак који ће мелем бити! Је ли,

је ли лепо што смо се срели ја и тиг

8

У коси носиш безобразан цветак,

као различак забоден сред свеже покошеног сена. Тај цвет и та црвена каучук-бубица на рамену вређају пристојност а заносе, ти најдрскија од жена!

На мостовима смо се свирепо препирали. Град је сањиво жмиркао кроз хиљаде малих зена. Ветар је шибао лица, а доле је мрачно хучала Сава. · Стресла си се. Је ли ти хладног Приони уз мене. Но ти се сећала те мрачне и хладне воде.

На ограду моста нам је уморно клонула глава.

На угловима сам ти стискао грубо руку

кад си у пркосу говорила речи што боле.

Дрвеће одише мирисом, вода шикти у луку,

под дрвећем стоје људи што немо, беспомоћно моле.

Усред тиске безимене масе по којој смо пловили

застајала си панично, очију отворених широм.

У мрачној улици заљуљала си се. Какво привиђење7

Но нећемо се давит у сећању, захваћени виром. 5

Твоје очи говоре да идеш над понорима: Глава ти се врти, тресе те страсна језа.

Ја идем поред тебе и стежем ти чврсто руку, и не можеш пасти док има ових веза.

9

Лутала си, уморна, с горчином у души,

а онда ти нешто неодољиво рече: уђи! 5 Ушла си у мој живот. Ту си и немаш куда.

Знаш ли, лудо, да више не можемо бити туђиг2

И кад се мрзимо, ми се волимо,

и кад се удаљавамо, нешто нас још више вуче. Свако биће има своју чаробну браву:

ми имамо једно за друго неодољиве тајне кључе.

2 Књижевност