Наша књижевност

На Тари - 439

слатки сан као у модри вир под Градинским Пољем. И сањао сам тако нешто — неодређено али неизречно мило, као да је сјенка једне дјевојке клизнула травом коју сам кроз сан мирисао. Растужен сјећањем да је више нема, пробудих се и подигох поглед према раздробљеним облацима који свакако не доносе кишу и тромјену јер би моји зглобови то унапријед знали.

Тада из увалице изађе Митар Милоњић у изгужваној кабаБици која је чинила све да убије његов комесарски углед и докаже да он није рођен за чинове. Он с напором подиже главу и показа своје светачко лице продужено ћелом коју је брисао пресавијеном шајкачом у руци. Ступао је као да нешто тражи, влажећи језиком 'испуцале усне испод објешених бркова жутих као да су од сламе. Погледи нам се сусретоше и он направи нешто као да се осмјехује, а онда се и то угаси — сјетио се да нема разлога. Онда се ипак осмјехну, али сад не мени него Рашку Рацићу:

„Притегни опанке, буразеру , рече. „Полазимо нас неколицина.“ =

Одмах сам се сјетио да је реч о неком подужем и значајнијем патролирању гдје је потребан познавалац терена, а Рашко је, за невољу, важио као такав. Баш ми се ишло некуд, ма куд, те почех да тражим комесаров расијани поглед, али он је, учини ми се, намјерно избјегавао да ме види. Гледао је по земљи, по оружју, да нађе аутоматичара — а Вејо Јеремић устаде прије позива и прислони машинку уза се.

„Ти, Попе, као да знаш шта се тражи“, рече Митар придижући бркове кажипрстом.

„Без ове љепотице никуд се не може“, звучним баршунастим гласом одговори овај бивши богослов а садашњи распоп и потапша машинку дланом. Добар борац и добар пјевач, тај весели младић што га је Цетињска богословија, чудним стицајем прилика и неприлика, припремила за комунистичке редове, увијек је пријатан у друштву.

Опет ухватих жути светачки поглед комесара Милоњића и више нијесам пуштао да ми се извлачи и изврдава.

„Мићо, друже“, рекох, „лијепо сам се испавао на овој трави, и баш сам оран да некуд кренем, ако немаш нешто против“

„Немам“, рече он. „Кад си толико навалио, заметни пушку па крени.“

Онда узе Мила Обрадовића, крупног као кула и доброг као ужељени меки хљеб. То ме овесели — да сам ја бирао друштво, наравно, њега бих међу првима узео. Без икаква позива устаде Раде Рељић, младић према коме су руководиоци, плашећи се да га не размазе онако сналажљивог и свуда потребног, чешће гријешили. Сад се правио као да је позван и стајао сасвим озбиљан, с блиједим лицем украшеним црвеним отиском од неке гранчице