Наша књижевност
ће.
4;
по а
Ре
440 г Књижевност
на којој је као на јастуку спавао. Гледајући га, Милоњић не мо-
га да се не насмије: „Гангстеру један“, рече, „опет 'оћеш да се прошверцујеш!... А добар си друг, морам још тебе да узмем: ради џумбуса. Доста
више, доста, нећемо сви!“, повика на оне што су се журно гом- |
бељали да устану, и умири их. Тек тада, видећи да је успио, Раде Рељић се мангупски ос-
· мјехну кришом од комесара, да надражи оне што нијесу били до-
вољно брзи. Од тог осмијеха, црвена гранчица на лицу поблијеђе и ишчезе. Комесар заметну пушку као тољагу преко рамена и пође млитавим сељачким ходом, који није имао ничег заједничког с војском, али је био жилав и издржљив до бога. Из удољице су излазили чланови штаба и незадовољно нас гледали подбулим очима. Секретар Окружног комитета, Иван-Вајо Качаковић, застаде и загледа се у Рељића.
„Добру си екипу саставио“, рече он Мићу Милоњићу. „Два гангстера и два пјесника. И вас два, нормална, да им држите равнотежу...“ Криво ми би што ме убројио у пјеснике. Он као да то осјети, уозбиљи се и промијени розговор. „Другови“, рече, подразумијевајући ту и једне и друге и треће, „ви полазите да нађете партиску везу, и пробијаћете се док је нађете. Батаљон ће вас овдје чекати до сјутра увече, даље не може. Ако се до тада не јавите с нечим, ми ћемо се вратити на погодније мјесто, а ви се сналазите како вам тамо буду рекли. Срећан пут!“ — и изрукова се са свима редом, хладан, сив, уморан, упркос свих покушаја да мало живље изгледа.
Весели што смо испред свих у батаљону уграбили овај величанствени задатак, пођосмо преко таласасте висоравни с очима пуним дурмиторских пространстава и громада и с далеким тутњем у ушима. Иако су кроз овај крај прогазиле силне војске, остало је неспутних, негажених лазова и ситногорица и затрављених стаза кроз њих — то нам даје наду да ћемо се ипак пробити и спојити и привући ваљани батаљончић тамо гдје му је мјесто. 5
Успут ћаскамо, с плућима пуним мириса висинског биља, 0 томе како смо синоћ били уморни и како смо помишљали да више нећемо моћи ни да устанемо. Чудан је механизам умора и одмора у тијелу, има ту и нешто психичко, што одваја човјека од животиње и тако често му даје могућност да превазиђе своје снате и домете.
Пред нама лупају топови. За нама, по бијелим окукама цесте, тутње војничке каре и нечујно се мичу дуге зелене и блиједо сребрнасте гусјенице колона. Можда све то иде само до Дурмитора, можда је то нешто као оно у љето 1941 године кад су се Талијани пели на празне и пусте комске висове, тражећи у њима партизане. Онда су се спустили, радосни што их нијесу нашли. Ваљда ће се и сад расплинути и спустити уморни и жељни равница. А ми ћемо тада поћи за њима да и равнице очистимо.