Наша књижевност

~

: | | Неа а 55

На Тари 5 441

Тако ми, пјесници и гангстери, сложно кројимо планове. Мићо Милоњић нас у томе врло мало помаже, а Рашко Рацић ћути као заливен, што никад није његов обичај.

Мило узе машинку да одмијени Јеремића. Комесар се осврну:

„Тако, ређаћемо се“, рече гурајући сламене бркове да ослабоди уста. -

Погледајући његове клецаве ноге и мршава погрбљена леђа, учини ми се да би требало да зна, и да поштено призна да се не може ређати с јакима — јер је право чудо и то што може да иде. - >

Ослобођен машинке, Вејо Јеремић се осјети лак и весео, поче да прескаче клеково жбуње успут, а затим запјева истиха складним меким гласом који је једно вријеме био намијењен за богослужења и оченаше:

Ој најљепша са Цетиња, танка срно, моја Гина!... Б „Сто ти јада, Попе, нијесам знао да тако деликатно пјеваш!“ рече Мићо Милоњић, стварно изненађен, јер раније, кад је Вејо, додуше у ријетким приликама, пјевао да разоноди борце, он није имао времена да га чује. -

„Из срца пјева друг Поп“, препоручи га Раде Рељић и настави: „Из рањеног, јадног срца, што му га је мала Гина опљачкала и начела зубићима.“ Пребацивши му, у ходу, руку око врата, он објасни и нама и себи самом; „Сад знам што ми је толико мио овај несуђени свештеник: личи ми на покојног Таба Боричића по гангстерају и весељу. Еј, да је пусти Табо жив!..“

Растужен, он запјева заједно с Јеремићем развучену мелодију створену више да изрази чежњиву тугу него весеље: Срце моје, љута рано, не виђех те већ одавно...

И даље, не знајући пјесму и стварајући је изнова, зближени и загрљени, док су им на леђима млатарале објешене пушке и клатили се празни ранци, пјевали су тихим сјетним гласовима који су се добро слагали. Мора да су притом осјећали да нам та пјесма годи као олакшање и као једина помоћ коју нам они могу дати. Пјевали су о даљини што раздваја и о чежњи што дозива и да у срцима тужним пише да се можда неће срести никад више. Ипак, занесен неодређеном чежњом пјесме, Митар Милоњић се је смјешкао плавим очима блиједим од умора, а у покретима му се осјећало, или се мени тако чинило, мало нове лакоће и гипкости. Мило Обрадовић, који, као и ја, нема дара ни смисла за пјесму, пјевушио је тихо за њим, пазећи да им не квари и суспрежући своју сурову гласину да га нико од нас не дочује. Зато