Наша књижевност

% 6 : М ј ! У

ЛИ

442 пр те Е Књижевност

о"

је, сигуран сам, и заостајао за нама. А ја сам заборављао на све _незгоде овог свијета, срећом толико несавршеног да ће још многа људска покољења имати разлога да живе и да умиру поправ љајући га. На тренутке ми се чинило да не идем него летим над овим дивним предјелима, лак и зрачан као прамен чежње из те пјесме у којој сам нашао своју мјеру у вјечности.

Само је Рашко Рацић био мрк, с оним његовим тешким брковима на блиједом сјетном лицу. Од ове пјесме као да је постао још мрачнији, грабио је курјачким корацима, погнут, као да хоће да побјегне од тога. Тада посумњах да он можда однекуд зна ту Вејову цетињску, богословску љубав и да, овако или онако, има нешто против ње. Више ништа нијесам могао прочитати на том увријеђеном лицу, али су сва моја противрјечна нагађања, кад бих га сагледао у ходу, налазила потврде у његовом изразу.

ж" пр ЛК МР РАИНМ •

ПИРА

Мези

|

: П Двапут су Рашко Рацић и Митар Милоњић залазили у неке катуне да траже везу. Никог живог нијесу нашли. Као да је хитлеровска метла збрисала све људско с ове вјетрометне и хладне висоравни, и стоку и звјериње. Од тога нам се у душе увлачи чудна пустињска сјета, као да смо угазили у просторе мртве планете из којих тешко да ћемо се икад ишчупати. Али онда рукну топови и захује одјеци — од тога под ногама упознамо мајку земљу која се, сва крвава, окреће око своје осовине. Док су се њих двојица бавили тражењем, ми смо их, скри“ · вени, чекали „у приправности“ да им помогнемо ако се нађу на невољи. То су чекали они други, а ја сам отспавао двије добре порције заборављајући и сјету и зебњу и велику непријатну неизвјесност, што ми је јако пријало. Иако кажу да није правилно, у тим стварима човјек мора да буде чвршћи: увијек се нађе неко да упозори на опасност, ако се она појави, или да пробуди друга при поласку. Сем тога, и за друштво је боље кад се у њему нађе бар један одморан за случајну потребу. При другом буђењу опазих да су уз ову моју теорију одмора -— прије него сам нашао за потребно да им је изложим — пристали и Раде и Вејо, тако сложно да је изгледало да читава мала шумица, у којој смо се склонили, хрче и пућка. Мило Обрадовић је сам чувао стражу, а то је прилично досадна работа кад човјек нема ни хљеба ни дувана да скрати вријеме, чак ни воде да окваси сањиве очи и сасушене усне. Мило се, ипак, није наљутио на нас — није он од оних ситних чепрљалица што се покају чим учине нешто добро. Доброћудан, трапав и тежак, овај риђи џин, помало оронуо од напорна пута и слабе исхране, још увијек је био пуно оличење старословенског типа из прадомо"вине, онаквог како су га описали историчари према не знам чијем казивању. 3

4 ај