Наша књижевност

На Тари 443 |

"Грицкао је лишће, сав језик му је био зелен од тога кад ми рече „Пријатно!“ и заиста пријатељски климну главом. Понудих да га замијеним, а он се баш и није нећкао, него на истом мјесту заспа са начетим листом на усни. Али убрзо затим стигоше Рашко и Мићо, и ми кренусмо даље користећи се празним простором што су га они, узгред и издалека, извидјели.

Под навод дана Рашко Рацић застаде и показа нам у даљини стадо оваца ситних као јагњад, и невјероватних у овој пустињи. Њихова бјелина и наша сјећања на лијепе даве и још нешто повезано с вјероватноћом да се тамо мора наћи нешто за јело, све то поче да привлачи наше сељачке природе невјероватно јаком снагом. Без пута и не тражећи га, преко рупчага и хумки гдје смо овце губили с вида и опет их налазили, пробисмо се кроз веку ситногорицу и, прије него што смо мислили, стигосмо до укривене колибице око које су пословале двије жене, по свој прилици мајка и ћерка.

Мајка је била средовјечна жена, чврста и наизглед грабљива, и радила је три посла одједном а ниједан добро: прела је не гледајући жицу, извиђала не видећи нас, и чувала овце. Ћерка је била дјевојка зрела за удају, али у овом тренутку није размишљала ни о томе а ни о нечем другом Копала је, знојећи се и сва црвена, у жбуњу изнад колибе, једну рупу у коју ће склонити ствари или намирнице које им још нијесу опљачкане и које је боље имати него немати. По томе што сама копа, погодили смо да немају никог мушког нигдје близу.

Да их не бисмо збунили нашим изгледом и бројношћу, ријешисмо да је боље да им пошаљемо неку врсту изасланства. Раде Рељић предложи да пође он — постићи ће „нешто на љепоту, а нешто на вјештину“ — и да пође Митар Милоњић, стручњак за преговоре. За Милоњића је он имао још један добар разлог, и рече га: · =

„Попустиће стара, смиловаће се — чим га види оваквога. Помислиће да је неки прерушени светац, сишао с неба да искуша грешне душе. Тако ћу јој га и претставити.“

Њихова појава изазва приличну забуну код жене, која се прво укипи, затим тужно погледа овце и најзад покуша да заузме пређашњи спокојни став. Но није могла, руке су јој дрхтале — жица се прекиде и вретено јој се откотрља травом поред жбуња. А они су наступали полако, да је не уплаше, и нерадо, као да очекују да сваког часа може на њих сунути чопор паса скривених у овој жени, негдје под њеном дугом и широком сукњом. Најзад почеше разговор, и њихови гласови, изненадни у овој тишини, привукоше пажњу дјевојке. Наслоњена на трнокоп, она је звјерала наоколо као да се спрема да побјегне. Налазећи да би

то њено бјекство могло бити незгодно, Раде је позва: „Наши смо, наши, о-о ђевојко! Не бој се, но дођи да се попричамој!“ ·

о

•