Наша књижевност

МА УМ

АЕ и зииј

444 Књижевност

Још су стајали на ногама, очекујући да их стара позове у колибу. Кад видјеше да до тог позива неће доћи, посиједаше да се бар одморе. Стара је љутито гледала овце као да би да им рече: „Што сад не побјегнете некуд, то би ми био згодан изговор да напустим ове наведен-делије“. Али овце су и даље мирно пасле, сасвим несвјесне њених мука. Дјевојка, пошто се колебала неко вријеме, чак и покушала да продужи копање, баци трнокоп и дошуља се до њих, а онда се изрукова — што се, очигледно, није свиђало њеној мајци; затим сједе до Рада. Гледајући на њих, Бејо ми завидљиво шапну:

„Сад ће да почне обрађивање. Мора Раде нешто искамчити, знам ја њега.“

Једно вријеме су мирно разговарали — сигурно о нечем што је било равнодушно за обје стране. Онда стара попридиже глас, а Мићо Милоњић поче да вади новац из џепова. Послије дјевојка проговори нешто у нашу корист ад стара засикта на њу као да ће је појести онако с хаљинама и обућом.

„Не да, змијурина, видиш, ни џабе ни за паре“, рече Мило Обрадовић сасвим тужно. „Муке ћемо имати с том џафтаром, с том џенабетницом!“

Ј „Али и она с нама. А печења ће бити, макар је везивали оним њеним конопцима“, спокојно рече Вејо, сигуран у себе и у Рада Рељића.

„А пљачка, друже“ запитах га доста заједљиво, иако нијесам мислио тако и чак сам се, онако у себи, слагао с њим.

„А глад, друже“ запита он мене и искези се. „Можеш ти гласати да ме партиски казне, али ја гладан одавде не одлазим, то ти могу рећи као сигурно. И уопште, ту се не може говорити о пљачкању. Ако узмемо овцу, то ћемо прије опљачкати "Њемце, који иначе купе све што нађу, него њу.

Рашко Рацић је дотле спавао, лежећи ничице, лицем окренут земљи као да је љуби. Мицао је уснама с времена на вријеме и једна сува травка на његовим брковима мрдала је као жива.

„Пази како сиса!“ рече Мило Обрадовић. „Сигурно сад сања да зобље трњине. Много л' си их позобао, и са мном заједно, о мој Рашко! Па смо дотле дотерали да нам је у сновима сиромашно, иако би бар ту могли да бирамо.“

Доље је погађање улазило у завршну фазу. Мијешао се и Раде Рељић, али он не као купац, него као неки савјетник продавца. Он старој, коју без погрешке ословљава са „мајко“, добронамјерно указује на ову врло згодну и ријетку прилику: да макне из руке овцу, које сад тако тешко сачувати, и за њу узме паре, које је лакше крити, и за које се касније може купити читаво говече. ,

„Немаш се шта гомбати, мајко, него узми паре и нека човјек води овцу!“ каже он мирно као неко од домаћих, као да не иде

с нама него ту остаје. б