Наша књижевност

ои

еарнацубеити тона

а 4 | 5 ;

%

брих познавалаца ноћног свијета природе, знао те ствари. „Слушајте само како је то... нешто чудно“..“ у

Ми се спремисмо да слушамо, али крици као намјерно пре стадоше и друштво ускоро заборави на то. У дубини је хујала она страшна „Тара валовита“, коју смо ми ипак безброј пута прегазили. Изгубљеним тужним гласом блекну овца у кланцу — то нас наведе на мисао да ту око нас мора бити збјегова. Гдје би иначе могла бити чељад из толиких опустјелих села и катуна7

Само“, рече Рацић подижући кажипрст, јер он не може ништа без говорничких покрета, „овдје сељацима не смијемо рећи да смо из Васојевића. Тога се добро пазите, јер они мрзе Васојевиће, због четника, и ништа нам не би вјеровали... И могли бисмо да настрадамо онда.“

„Па шта смо онда, који смо ђавог“ наљути се Вејо Јеремић. „Питаће нас ко смо, шта да им речемог“

Онај крик, измијењен, грчевито убрзан и чуднији него ,прије — прекиде нас у смишљању шта да речемо.

„Оно није тица“, некако забринуто рече Мило Обрадовић.

„Оно је женски глас“, утврди Вејо Јеремић и послије кратког размишљања додаде: „Или је луда жена, а таквих сад има доста и биће их све више, или је неко мучи...“

Коса нам се најежи кад се тај крик понови: оштар, затим шкрипав, затим грчевит, грцав и уситњен плачем из кога се издвојише неуобличене ријечи, нешто као „мале моја, мајко моја“. -

Сви смо несвјесно погнули главе и ишли смо, шибани њеним крицима, несрећни на нама сасвим нов и непознат начин. У ргазмацима, кад настане тишина и кад то што смо чули почне да личи на страшан сан а не на стварност, били смо захвални непознатој несретници, тој страшној вили ових уклетих тудура, били смо јој захвални што се притајила бар за тих неколико тренутака. Али, она је почињала изнова а ми смо несвјесно убрзавали кораке да побјегнемо из домета њеног гласа у коме су трепериле све нијансе људског бола, неописиве, неизречене, и које никад неће бити ухваћене ни претстављене умом, ни руком, ни инструментом умјетника звука.

Послије се утиша. Можда су престале њене муке, а можда смо се заклонили од ње залазећи за брдо. Тек, били смо страшно уморни и збуњени и као заувијек жигосани том муком и том њеном пратњом која нам је ушла у живце и упила се у мозгове

и у црте лица, од које се више неће моћи ни заспати ни искрено насмијати. ;

Било је дошло негдје пред зору, а у те сате, нарочито кад се човјек деси на туђем терену, најбоље је наћи: заклон и прибити се уза земљу и прислушнути шумове и мирисе и све што се креће и што се може покренути. Зато зађосмо с пута у један врлетни пристранак гдје све клизи и стропоштава се наниже. 3#