Наша књижевност

452 , 6 Књижевност

Узалуд смо тражили зараван — ње мора да није„било нигдје близу. Онда обредисмо ко ће кога да буди при смењивању страже, па прилегосмо да ухватимо мрву сена. У свом животу спавао сам на разне начине, па и на снијегу и под снијегом, али тако ђаволски гадног, тврдог и стрмог кревета никад нијесам имао: ту је човјек морао лежати у готово усправном положају и добро се зачепитити ноктима за ону вертикално окомиту клисурчину.

Мувао сам се дуго тражећи какав ослонац, мували су се и остали, а Рашко Рацић је палио шибице да види гдје је доспио или гдје ће доспјети кад се скотрља одатле. Сјећам се, у полусну су ми сметали треперави пламичци упаљених шибица, мислио сам: не би то требало палити, јер ће привући пажњу и опет ће се поновити они крици, они крици! Сан ми је био пун њих, а у свитање, будећи се, по старој хајдучкој навици, рано осјетих негдје под шумом воде једну тиху и тужну музику, неко до суза болно пригушено тужење. Још је било мрачно и прилично влажно и хладно од воде, кад подигох главу. Туробно је било све што обухватих погледом: као нека јесен, голотиња, суре стијене, мрачна дивља ријека у дну понора. Можда ми се од тога учинило да је пјесма тако тужна, ту ниједна пјесма не би могла побудити радост. -

Већ у сљедећем тренутку познах глас и разабрах ријечи а затим и читаве стихове:

_ Међу нама шума шуми ружни гласи дошли су ми; међу нама војске, жице, збогом Гино, невјернице!

Подигох се, пазећи да не склизнем са стијене, и закорачих горе. Он прекиде пјесму и поздрави ме полугласно и готово весело: „Здраво, друже стари, зар се ти нијеси откотрљао дољег“

„Не, Вејо, нијесам се откотрљао, али имам још доста времена за то.“ - »

Понудих му да га смјеним — не хтје: није му се спавало. Онда попричасмо о разним стварима, најзад и о женама.

„Жене немају среће“, рече он и погледа ме да види слажем ли се. Видио је само да сам склон да га слушам, и он настави: „То сам прочитао у једном роману, чини ми се енглеском, гдје ни мушкарци нијесу претстављени као срећни — и зачудио сам се. Ти Енглези... они себе сматрају некаквом аристократијом човјечанства и уображавају да је код њих све боље него код друтих, па ипак им“измакне једно такво признање: „Жене немају среће“. Значи, половина човјечанства нема среће, а за ову другу половину — видимо и сами колико има среће.“

„То ти мислиш на ону синоћну жену, ону луду:, запитах, покушавајући да га вратим из филозофских вода.