Наша књижевност

Јаки

поета

о љики

њи ен присан

учинити

| | % | + ј + + «

„Мислим ја и на друге“, рече он, „и не могу да се сјетим ниједне за коју би се могло рећи да има среће. Нема је; јер нема канџе и зубе као човјек, и нема карабињере под руком, нема власти никакве, чак ни оног што се зове „родитељска власт“, нема сурово срце и нема способности да убија. Тако ненаоружана, у ово вријеме које се састоји само од напада и одбране, она мора, тако често, да прибјегне лукавству и превари као јединим оруђима. И није срећна кад у превари привремено успије, исто као што није срећна кад је. у томе ухвате...“ · 5

„Чини ми се“, рекох, „да си из петних жила запео да ме испропагираш за неки тамо феминистички покрет. Не знам ни шта ће ти то, ни зашто сам ти тамо потребан баш ја.“

„Није“, одмахну он. „Ти се шалиш, Ладо, а ја тачно знам зашто си ти дошао код мене. Већ су ми и други говорили о томе: да презрем то створење, да заборавим и слично. А ја не могу, чини ми се да сам помало и сам крив: што нијесам учинио више и што не могу да учиним много више да се сруши сав тај проклети капитализам и сва та заосталост “против које тако тужно и јалово ропће онај мудрац-Енглез, који је знао милион ствари, али не и ово једно што ја знам: да се несрећа само борбом може укинути. И ја се борим — можете ли ми пребацити штогод у том погледу; Никад ми нијесте рекли. Али да презирем не могу и да заборавим не могу. Тако, признајем: болестан сам од љубави, нијесу ме пелцовали против ње.“ ;

Не рекох му ништа ка те ријечи, јер док сам смишљао шта да речем, јави се опет онај крик и ја инстинктивно запуших уши и зажалих што не могу, бар толико, запушити и мисли и способност осјећања. А она је кричала и јецала као да проклиње ноћ што је прошла и дан што долази и све живе и све мртве. Само страха од смрти као да није било у тим крицима, напротив: све то пировање бола као да је дозивало и изазивало смрт као јединог спасиоца. ~

Наши почеше да се буде. Испод ногу им се осипало камење, звецкале су пушке при устајању. Још буновни, трљали су необријана лица и натекле мутне очи погледајући горе према -литицама из којих су долазили јауци. Онда пуче једна пушка, а крици изазивачки убрзаше. Сасу се читав плотун, а она је јаукала и даље — уклета, ојађена, душа која моли да је ослободе мука. Пуцњи престадоше, а крици су трајали још неко вријеме, раздирући и крвави, па се спустише у тих плач и замријеше.

Стајали смо ошамућени, док се у кањону раздањивало и

док је мрачна вода добијала сиву боју. Онда Вејо Јеремић показа. прстом доље међу стијене:

„Ено нека говеда, ту мора да има неко од људи... Ено и пећина, сигурно су тамо.“

У једном закутку, са три стране опкољеном литицама а са

четврте набацаним грањем, лежала су сива, мирна говеда. Рав-