Наша књижевност

ЦИЕ ИМ,

454 5 5 Књижевност

нодушно су нас гледала како силазимо к њима и како се примичемо пећини, опрезни, с Вејом као извиђачем на челу.

„Нема никог овдје“, рече он изнутра. „Само неке прње, нека љута сиротиња мора да је била овдје, а сад је нема — богзна куд је отишла... А-ха, ево и карлице с вареником, е па нијесу далеКО Уђосмо и ми да се сажалимо на те постељне дроњке разбацане као при паничном бјекству, и би нам тужно и хладно од тога. У сјенци, на једном каменом испупчењу, биле су поређане три карлице млијека покривеног слојем жућкастог, набораног скорупа.

„Није лоше ни ово“, рече Вејо. „Причекаћемо, па ако не дођу — послужићемо-се сами.“ :

„Није згодно да сами узимамо“, рече . Милоњић. „Као лупежи...“ Е

„Ти им остави паре, па нећеш бити лупеж. И тако смо синоћ јадно вечерали, а ко зна кад ћемо други пут“, рече Вејо, затим додаде: „А волио бих да видим неког од њих, да питам шта је с оном јадном, лудом женом што јауче горе у листрама.“

Одједном учини нам се да је нешто шушнуло и као да нас неко гледа. Осврнусмо се, подигосмо главе у чуду, и тада, У једној пукотини усјеченој у таваницу пећине, угледасмо сиједу старачку главу како буљи у нас, сасвим несвјесна свог зачуђеног и застрашеног, скоро смијешног изгледа.

„Сиђи, пријатељу!“ позва га Милоњић машући му руком. „Нијесмо ни Њемци, ни четници, не бој се.“

Он је и даље безгласно и неповјерљиво буљио у Рацићеву њемачку блузу стегнуту опасачем и у Вејову алпинистичку качкету с металним цвијетом изнад ува.

„Не гледај ти ово“, рече Вејо. „То смо ми с Њемца сминтарили, ево ђе га је шинуо метак: право у рбат“, и показа рупу у крагни за Рацићевим вратом.

Није се много охрабрио послије тог саопштења и нерадо поче да силази држећи се дрхтавим рукама за избочине у стијени. Прихватисмо га и спустисмо на земљу, а он нам се обрати прво гримасама страха а затим шапатом:

„Овдје је оп-пасно! Опа-асно!...“ рече, остајући без даха од толиког развлачења. „Око поноћи је долазила бугарска патрола... Фршкали су шибице и претраживали, ено таман ондјек“ и руком показа стрми камењар у коме смо спавали.

„Ни абера од тога, стари! То смо ми били“, рече Вејо. „То је овај проклети Раџа фршкао шибице, ђаволи му их изгорели дабогда! Него ти слободно доведи чељад доље, ваљда се нијеси сам овдје скривао — да сачуваш младост.“

Мило Обрадовић се већ бјеше попео до пукотине, из које смо извукли старца, и чудио се нечем унутра и бунио се, мумлајући и тресући крупном главом: