Наша књижевност

На Тари 455

„Ау-у, како су се насабијали! Аи-и, како су та дјеца издржала да се не угуше! Бре, дјецо, дјецо! Рано ли сте ви почели муке гристи, јадна дјецо! А-а, леле мени за вас, дјецо, лијепо л' вам је живот почео!“

Тако, лелечући, извуче једно за другим троје чупаве дјеце која су нас гледала застрашеним очима и поклањајући нарочиту пажњу Рацићевој блузи и Вејовом швапском качкету. Вејо се одмах упознаде с њима, изљуби их и придоби их и размрда, и даде им капу свјетских разбојника да се немилосно поиграју с њоме. Одозго за дјецом изађе ћутљива и забрађена жена средњих година, вјероватно снаха старог паничара, а за њом постарији брачни пар с црнпурастом дјевојчицом уплаканих очију. Биле су то двије породице које је невоља, у својој бездушној итри с људским створењима, здружила и набила у мрачни запеБак у коме се више није могло дисати.

Од старог дознасмо да је ова зона бугарска, а од његове комшике да то не треба да нас овесели — јер они раде исто што и Њемци, а понешто и горе од њих.

„Чули сте“, рече она, а очи јој се замутише на плач, „морали сте чути оне јаде, ону писку и грозоту по сву ноћ и по цијели дан. Шта се уради од онакве мрч-дјевојке, шта урадише, дабогда се они живи распадали!“ |

Мићо Милоњић запита је ли од жалости полудјела дјевојка, или од мучења.

„Није полудјела, а за њу би и то боље било“, рече жена и крајем развезане шамије поче да брише час једно а час друго око. Вејо Јеремић напусти дјецу и дође да слуша; Рацић се измаче на излаз пећине и поче да осматра — никад он, кога крв, туђа ни његова, није збуњивала, није могао да гледа сузе. Грцајући, гутајући плач и стресајући вратом и раменима, жена исприча како су ту несрећну дјевојку, њену даљу сићовку, „шчепали Бугари и кћели да јој узму образ...“ Дјевојка се истргла и почела да бјежи рубом литица на висоравни, али како су је са обје стране чекали и сретали да је ухвате, и кад више није имала куд, склизнула је доље, да се обестрви... „Па ни ту није имала среће, јадна моја безбратница! Није имала среће да погине и да се смири, но се заломила у неки шкрип и запала, онако осакаћена и ојађена, а још жива. Прићи јој се не може, воде јој се додати не може. Цркава од жеђи и од глади и од ране без лијека, а смрт спора, проклетница, неће да је помилује. Јуче су Бугари пуцали да је убију — и њима је додијала, несрећница — прво пушкама, па послије бацачима, али никако не могу да нађу тај њен живи гроб, и да смире намучену њену душу.“

Док је тако говорила, видјех како се купи и кријеси јаросни

сјај у очима Веје Јеремића. Приђох му и чврсто га стегох за мишицу: