Наша књижевност

456 5 - Књижевност

+ О: Вејо,“ рекох. „Сад си пелцован против љубави. Сад 3 можеш да заборавиш милосницу перверзног Биролија!“

ји Он одлучно климну главом: „Свршено је!“

пе:

у. , ТУ

МЕ Пред ноћ се разбоље Мило Обрадовић и све чешће поче да

и посрће. Болест је изненада дошла и нагло се развијала. Поцрвење у лицу као да је пламеном опаљен. Гореле су му руке и чело и све тијело испод хаљина, а замућене крупне очи гледале су уплашено. Водили смо га ја и Мићо испод руку, а он је с напором вукао ноге, одједном тако непокретне и невјерне и немоћне и неспретне, да се с чуђењем загледивао у њих избуљеним очима. На неким мјестима пут је био тако узан да нијесмо могли ићи сва тројица упоредо — то је често успоравало наш и онако спор ход. Сунце је давно било прешло преко кањона, а по гушћању ејенке видјело се да се дан ближи крају и да ће ноћ ускоро пасти.

На махове болесник је губио свијест и заборављао где смо и куда идемо.

„Идемо у трешње“, говорио је готово весело. „Баш сад су зреле оне крупне арштламе, тамне као капље крви. Ви не брините, тачно ја знам гдје је извор.“ ;

Онда се враћао из тога и забринуто дувао :

„Не допада ми се ово са мном што се дешава. Можда би правилније било да ме оставите, па шта буде. Само вас задржавам, а помоћи ми не можете.“

· Тјешили смо га како смо знали, а он је опет падао у бунцање и говорио:

„Знам ја: сад не можете да ме напустите, али кад ноћ буде — искрашћете се и ја ћу остати сам... Не би требало самог да ме сетављате — не могу да. се браним од толиких Њемаца и Бугара, отевуд су ме опколили.“

И очи почеше да га издају, видик му се смањи — више није могао да догледа до Веје и Рашка који су ишли на десетак корака пред нама. Поче да пита куд су отишли они. Морали смо их дозивати да му покажемо да нас нијесу напустили.

Онда Рашко и Вејо узеше да нас смијене, али се Мићо бе против тога:

„Можда је то тифус, а шта онда — кад се сви заразимо:“

„Ако је и тифус, хоћу мој дио да узмем“, рече Рашко.

"Уопште, сви смо били некако самоубилачки расположени.

Већ се сумрак свијао и небо над разјапљеним литицама губило је сјај, а дно кањона се тамњело и вода се по боји изједначила с обалама. Заклоњени жбуном који је скривао окуку, присједосмо да се болесник одмори. Одозго се чуше кораци, лаки шум опанака, али ми ипак подигосмо пушке рачунајући