Наша књижевност
р
Марко Марулић 421
ња, јер су им узори списи светога Бернарда и светога Бонавентуре који су у дванаестом и тринаестом веку почели хришћанску књижевност ослобађати од сухе сколастике, уносећи у њу топлину вере и мистике. Али у њима има и модерних црта, каои у осталим Марулићевим делима: у Педесет парабола (Ошпаџавштфа рагађојае, Млеци око 1510), у којима је обрађено педесет прича из Св. писма'), у трактату О унижењу и слави Христовој (Ре ћштаје ег зјота Сћтјан, Млеци 1519), у коме Марулић насупрот неваљалом свештенству свога времена истиче као узор Христов живот“), у латинским песмама итд.
Осем примера из Светога писма, у њима долази до израза и Марулићево познавање антике, које, додуше, није увек из прве руке, али је очевидно сведочанство оног занимљивог процеса који се пре расцвата ренесансе могао видети код многих значајних писаца: остајући на темељима хришћанских начела, он је прилазио њиховом тумачењу и њиховој примени на људски живот методама већ у великој мери хуманистичким: он је узимао примере и из антике, а своје поставке доказивао и чистим разумом.
Кад се савлада опширно излагање, дидактичарска и сколастичка разливеност, у његовим латинским делима наћи ће се мисли и данас од вредности. Зашто су људи поносни и охолиг — пита се Марулић. — Зашто се човек поноси красотом лика, кад та красота није његова заслуга, него милост божја. Још мање је разумљиво зашто се људи поносе бистрином ума и памећу. Јер лепа особа може бити глупа па гледајући своју лепоту, из глупости је приписати себи у заслугу. Али је доиста зачудо да уман човек буде охол што је паметан иако зна да његова бистрина исходи из здравља, из правилног тока крви, из складнога рада свих делова тела, а свему том узрочник је Бог. Бити интелигентан и бити због тога охол, то је контрадикција која се може једино објаснити закључујући да је таква особа само привидно, а неу истини умна. А најмање је разумљиво зашто се неко поноси знањем. До знања се долази умом, и ко стиче знање све више сазнаје колико је ситан према величанству и свемогућству Бога и колико је оно мало његова знања ништавно према безмерности о„нога што би требало сазнати. — Заменимо овде реч Бог неким научним термином и мисао ће Марулићева (коју смо, наравно, препричали сасвим сажето) зазвучати с мислима неких од најбољих мислилаца ренесансе или наших времена.
Оваквих мисли и наравоученија у његовим латинским делима има на прегршти; могла би се читава антологија из њих саставити. Марулић покаткад потсети на Доситеја, ако није смело
1) У наше дане преведено под насловом Пе десет прича (Мала пучка књижница 1924). и
>) Преведен под називом Понижени и узвишени Исус (Задар, 1829).