Наша књижевност

Е стр. река Је у ЊЕ за у ја Не

422 | Књижевност

ово рећи; само то је Доситеј који тражи од свештеника и човека да се врати врлинама апостолским, а не да се саобрази науци.

У атар истине, ми морамо овде казати да Марулић није увек тако логички јасан и тако близак нама. Има у њега и двосмислених мисли, као што је она на завршетку Евангелистара: „Ништа вам, о философи, неће вредети што учено и танано излажете своје мисли, не будете ли живели невино и чисто. А ни вама, ретори, неће бити ни од какве користи што беседите кићено и обилато не буде ли ваше понашање складно и крепосно, Нивама који на двоглавом ЏПарнасу сањате да сте у састављању

. песама равни Хомеру и Вергилију, неће користити, ако не са-

чувате моралну чистоту... То дакле желите, о томе се трудите, па ако не можете у исто доба бити учени и крепосни, боље ћебити да одаберете доброту без учености, него ли ученост без доброте.“ Закључак, несумњиво, врло двосмислен и опасан: од њега до инквизиције само је један корак. Он отвара пут ломачи и даје мач у руке црквеној власти да судећи шта је доброта суди по свом нахођењу науци и путевима људског ума. Заиста, нешто аскетско, строго, искључиво избија с неких Марулићевих листова, ма да су стил и израз хуманистички.

Али је Марулић често такав и ми овде нећемо понављати већ толико пута изречену карактеристику да „он својим идеалима припада средњем веку, али по свом образовању и критичарском ставу хуманизму“. Довољно је само поменути да он у свом Јаја ја– говору о Херкуловим подвизима које хришћани надмашују (Рзајониз де везна Негсшиа “а СКообад5 зиреган):!), пошто је показао своје познавање антике и старих писаца, слави хришћанска морална начела и хришћанско ехватање живота и културе јер су му бољи и од античких.

ЈМ

Његови списи, очевидно, нису прожети паганским заносом и античком грозницом већине тадашњих хуманиста, али се не може рећи ни да је на њима печат сколастике. Баш прелиставајући његове списе ваља имати на уму да хуманизам није имао само један облик. Пагански занос био је, несумњиво, најчешћи израз хуманизма, и пред ослободилачким моралом последњих времена антике у списима многих хуманиста бледела су начела строге и скучене етике средњега века. Али у исто доба било је и таквих писаца који су изграђивали свој хуманистички став не одричући се ни тековина познијих времена средњега века.

Нама се чини да је Марулић био од те ређе врсте хуманиста: у њега се наслеђа античке културе сливају с основима доц“

1) Управо „Шђег де Тацађиз Негсш. тијемосшогез Роеја еф Тћеојовиз", како гласи наслов првог издања у Млецима г. 1524.

ви: