Наша књижевност

Е ђ Ћ

| “

ВИКОЕ Домановић = = --— > = - 489

> ЕПА

· Концем јануара 1906 одем у Београд због неких послова, па уместо да прво бар неке од тих послова: посвршавам, ја одмах потражим Митровића и Раду. Нађем их код „Славине“.

То је било у подне. г

_Пре него што ћемо да се разиђемо, споразумемо се да се по-

сле подне, одмах после ручка, нађемо ту, и онда бисмо могли да учинимо мали излет до Кумодража. То Митровић предложи. Тамо, у Кумодражу, прошлих избора добили су преко триста гласова, и има један кафеџија, њихов човек, необично бистар, млад, окретан; кафана нешто ванредно. Ја пристанем да се после ручка састанемо, а за Кумодраж видећемо. Мислио сам на један посао

"ради кога сам и дошао у Београд. У то келнер пронесе овећу белу

чинију са сочивом и кобасицама озго, за неке који су за суседним столом до прозора већ били почели да ручају. Мени то со-

чиво с кобасицама замакне за очи, питам келнера, има ли га још.

И онда кажем да ћу да ручам ту, уместо код „Париза“, где сам био отсео. Раде ме позове да ручам код њега, и пошто никад дотле нисам био код њега, увек налазио неки изговор, запрети ми раскидом пријатељства итд. Отимљем се, кажем како необично

· волим сочиво с кобасицама, а он ме обухвати руком преко леђа,

и повуче што може: „Ајде!“ Тешка срца, стално са оном чинијом

сочива и кобасицама озго пред очима, кренем с њим његовој ~

кући — стану чак у улици Браће Недића. И то по најгорем времену: лапавица, грдна влага, блато. Његова супруга стане извињавати се што није ништа спремила за ручак, — није знала, — није јавио... Само... Унесе белу чинију, још већу од оне, мало издужену, пуну — сочива са кобасицама озго. Сочиво добро замашћено, а кобасице свеже, упржене, све испуцане, оне пукотинице румене се... р

И ту замесимо. Почнемо с неким црним вином, па уместо да одемо одмах код „Славине“, навратимо се код „Париза“, одатле код „Касине“, па ту, код „Касине“, чекамо Митровића. Чудимо се што ли га то'нема. =

У зло доба ето га Митровић с Бором Станковићем.

Беше неки зао дан. Донекле, ваљда до два-три сата по подне, = кад смо ишли Радиној кући, и пђеле кад смо се отуда враћали, до „Париза“ — падала је суснежица. Сада, када уђоше, Митровић и Бора беху све бели од снега, | -

Митровић, љут због дугог чекања код „Славине“, зове да идемо одмах у Кумодраж. Одмах! Ено кола пред „Славином“! Откад човек чека! „Је ли онај наш“ пита Раде. Митровић потврђује. Каже да ће и Бора с нама. Бора ни да чује, — смеје се сним својим пригушеним, грокћућим смехом. „Какав Кумодраж сад, по оваквом времену! Дунула „Ћорава Анђелија“, помрзнућемо се чим изађемо из Београда. Кад је овде овако, како ли је тек тамо!“ Светује и нас да се оканемо тог излета, Митровић