Наша књижевност

Радоје Домановић 503 е

лазили не само редакцију Одјека него и њене сараднике, и све самосталце уопште, а одмах после двадесет деветог маја појави-_ ли се наједном као најљући самосталци. Дебелих, црних образа, мислећи само на своје несите торбе — да су само оне пуне, само оне увек пуне, нису се либили да се као највећи Обреновићевци дотле, највреднији послушници Цинцармарковићевог режима, најфанатичнији заточници „слободних избора са спаљивањем гласачких листића“, наједном, одмах после двадесет деветог маја изребре као стари радикалци, Карађорђевци, понајпре као самосталци. Све оно што им се тада учинило да ће поуздано пунити њихове торбе, само поуздано и добро пунити њихове незајажљиве, никад довољно ненапуњене торбе.

Чим изађемо из Добросављеве радње, ветар ми дохвати шешир с главе и завитла оном ширином испред Споменика. Дувала је бесна кошава што је ваљда најјаче некад могла да дува ту. Сад, чини ми се, не дува онако јако, извесно што се ломи о многе велике зграде подигнуте од онда. Потрчим за шеширом, и таман да га ухватим, ветар га завитла међу фијакере, којима је онда било ту свртиште. Ја за њим међу фијакере, сигуран да ћу га ту ухватити, — нема куд! — а ветар фијукну, и шешир као подивљао побеже, не видех куда. Видех само да сам запао међу два фијакера на најнезгоднијем месту, у непосредној близини задњих коњских ногу. Једва се извучем, и још док сам се извлачио, чујем Радин глас: „— Помозите, браћо и другови! То је добар друг, а сиђомах. Сем тог шешира, други нема. Не дајте!“... Погледам, и видим га где трчи у правцу оне зграде до „Ураније“, у који је онда на горњем спрату био Одјек. За њим два кочијаша и један дечко, ваљда неки шегрт, који се страшно драо. Згомилаше се сва четворица покрај зида, и онда из те гомиле подиже се у вис једна рука — Радина са мојим шеширом. „Овамо!“

позва ме победоносно.

У редакцији Одјека затекнемо помоћника главног уредника, нашег друга, нешто млађег, и још неке. Зачудише се сви, кад нас угледаше. Тако нас некако погледаше. Нарочито тај наш друг.

Колико се сећам, оно што сам донео за лист, имало је више литерарну боју, и ваљда поводом тога оде нам разговор на неке занимљивости у нашој књижевности. Тај наш друг кудикамо више литератор (песник, приповедач и есејиста) него новинар, и, узгред речено, посвећенији у многоме у литературу од нас двојице, знао је за прве радове неколицине нас својих старијих другова, објављене своједобно у ондашњим дечјим листовима. (Јеремија Живановић. Био је жив, кад је ово писано). Мора бити да је нешто о томе почео тада да говори, те ја онда (свега овога даље сећам се врло добро): „—- Е, да вам сад ја испричам нешто за прве Радине радове. Имао је он једну песмицу...