Наша књижевност

ка А" ЧИНИ,

У

ми А а

!

„ада чв а зена —-- – ега =

%

502 ~ = Књижевност

шио га), а он, Добра, одговорио: „Ту је револвер, па ће да пресуди и мени и њему!“ „— Озбиљног — Озбиљно!“ смејући- се уверавао ме Раде. с

Могао сам слутити да Добри није право што отржем Раду од њега, често можда у моментима најинтензивнијег споразумевања —- саветовања њиховог у погледу даљег рада самосталаца на Врачару. Али да ме толико мрзи због тога да помишља чак и на употребу револвера у "неком буди Бог с нама разрачунавању са мном, никако нисам веровао.

Тек много доцније, далеко после Радине смрти, синуло ми је пред очима, кад сам једног јутра прочитао у новинама: да је Добра извршио самоубиство револвером у Земуну.

ХХХ

Крајем јануара 1908 једно после подне седели смо дуго код Добросава (код Кнежевог споменика спроћу улаза у биоскоп код „Коларца“). -

Било је прошло четири сата, кад се присетих да сам ја управо изашао у варош због неких својих хитних послова, поред осталог и да још пре четири сата свратим у редакцију Одјека

и дам нешто за лист — неку „узгредницу , тако нешто. Кажем то Ради, а он ме тада први пут упита: „— Колико ти плаћају: — Ништа!... Он се згране. — Ти си луд!“ Кажем му да нисам

стални сарадник, и да је моја сарадња незнатна. Колико ради главни уредник, а колика му је плата! Сразмерно онда мени таман ако би за месец дана пало десет-петнаест динара највише.

Напослетку кренемо. =

У редакцију Одјека ретко је одлазио. Управо после двадесет деветог маја нисам га никад затекао тамо. До двадесет деветог маја био је сталан сарадник Одјека, а онда наједном, одмах после двадесет деветог маја, престао тамо одлазити. На петнаест-двадесет дана после двадесет деветог маја, једног празника пре подне седимо ја и он код „Касине“ у башти, сећам се лепо, кад га ондашњи главни уредник и главни сарадник Одјека (пре двадесет деветог маја и после све до 1912), како је седео за суседним столом, упита: — Зашто не долази у редакцију, и хоће ли и даље бити сарадник Одјека; — „Треба да се зна и због плате“7,.. Гледајући некуд на другу страну, Раде одговори, више као од беде, и помало дурновито: „Нећу да долазим. Нисам више сарадник!“ — „Тако! Да знам!“ рече на то уредник као равнодушно, али осетих да му Радин“ одговор не би по вољи. Прекорим после Раду што тако уради — што баца' један сигуран приход, а он јетко одговори да су се јавили сад неки пречи, заслуженији. Мислио је извесно на оне, који су дотле далеко оби-