Наша књижевност

РРЕЗИЦЕ

,

Радоје Домановић 7 – 501

ХХХх 5 Концем 1907 и почетком 1908 виђао сам га често у друштву неког Добре са Врачара (презимена му се не сећам), где пије ракију из оних малих стаклића —- „шуленчића“ и како им све и данас још многи не тепају. Тај Добра био је некако брзгав, наџосит човек, и истицао се као неки потиштени првак самосталски. Не знам зашто, увек би се у мени нешто узнемирило и накострешило, кад бих код „Три сељака“ затекао Раду са тим Добром, и пред њима стаклиће са. ракијом.

Увек, кад год бих тако затекао њих двојицу, Добра је био љут, увек некога од самосталских првака грдио, псовао грубо, и часпо дохватао стаклић са ракијом и испијао. „—- Ја ти кажем, Радоје... Пази, Радоје, шта ти кажем! Само док чујеш! Мотка има да ради! Бићу га, мајку му његову, насред Теразија!

Замисли молим те!...“ Он набраја неколико имена: „“—= Тај и тај фузионап! — Тај и тај напредњак! — Тај и тај — оца му знаш, стари курџон! — све највећи наши непријатељи, још су у слу-

жби, ведре и облаче, гоне наше људе... Кркају поред плата ваздан којекакве дневнице и додатке, а наши људи (ређа њихова имена) немају хлеба. Онај знаш... Не знам, како га се не сећаш. Долази на све наше зборове, за го нож да вата... Е, тај нема кору суве проје, верујеш ли, Радоје“

Кад би угледао мене да долазим, намах би се променио у лицу, —- као што је извесно било и са мном кад бих угледао њега. Није му била моја појава мила, то“се видело, (као уосталом и његова појава што није била мила мени), иако се он трудио да изгледа љубазан, и да му је баш мило што ме види.

Кад бих тако затекао Раду и Добру, понајчешће код „Три сељака“, ређе код „Белог орла“, Раде би ме~увек позвао да седнем, и ја бих му опет увек одговорио да журим кући, и да бих имао нешто успут да му кажем. И тако сам га више пута отрзао од Добре. д

Добра ме због тота страшно намрзне. Једном, кад тако позовем с врата Раду, и он пође са мном, рећи ће ми успут смејући се: „ — Добра ће тебе да убије! — Зашто!7.. — Страшно те мрзи!“ Уверава он, Добра Раду, да сам ја фузионашки агент, и да се плаши да ја и Раду не преведем У фузионаше. Раде му објашњавао, шта је и како је са мном, ко сам и какав сам, шта сам све потегљио раније као радикал за време Владаново, и после од самих радикала, и да сам због своје искрености и правичности дотерао до липсаћа, али — узалуд! Добра ни да чује! Ништа није у стању да разувери њега да ја нисам агент фузионашки, и да нећу на крај-краја превести и Раду у фузионаше. „Морам с њим (то са мном) да поделим мегдан!“ казао Ради од речи до речи. Раде му онда казао да сам ја снажан и грдна убојица (пла-