Наша књижевност
506 Књижевност
„
лом у полутами у дубини иза нас два чаршинлије, један осредњих година, а други старији, обријане браде и потпуно белих, - осредњих бркова. Лица здраве, држеће боје. - „— Знаш ли, ко је оног упита ме Пера за њега.
= Ког
— Некад је био опасан „курџон“, а сад је наш, самосталац! и насмеја се.
— Алал ви вера! Само ви тако!
— Море, не смем да ти кажем, то није ништа, има друго нешто „због што се је прославија“ (ово шегачећи се), па је сад неки паша, јагодинска антика.... То је тај што је као кмет тукао Ђуру Јакшића кад је са службом био овде. (Обраћа му се.) Чика Јово! Господин капетан жели да се с тобом упозна!
Он устаде послушно, али нешто као оклевајући пође к нама.
— Дођи ближе!.,. (Мени, али јасно — да и „чика Ј ова“ чује). То је наш, јагодински чика Јова, који је као кмет пре тридесет година тукао Ђуру Јакшића. Све му раскрвавио главу. Господин капетан би волео да чује, како је то било.
Он се смешка, као оклева. - 5
__- Па, ете, тако. Јес био учеван, имао јаку главу. Писао књиге и моловао људи. Али млого пио, и млого зађевџија. Нисам могао уђем у кавану од њега. „Молим вас, господин Ђуро!“ Он па његово. „Молим вас, господин Ђуро, ја вршим свој дужнос'!“- Он па опет његово. Докле га моли — моли, а ондак... (подиже позамашан, дебео штап, и замахну њиме). Удари га два пут — три ли по ону учевњачку главу, — Хе!-хе!-хе!... —_ Ето, с једно штапченце, толицно дебело (показује на мали прст). Оно се на крај некако заломи, и не знам како га раскрвави. — Ти га удараш, је ли, (пита га Пера) крв му иде из главу, а он се не брани, само се смеје:
— И само уједа. Хе!-хе!-хе! Е
— Тужи ли те послег Е
— А! Јок! Измиримо се!
— А знаш ли ти, питам га ја, ко је био тај Ђура Јакшић = — Да не знам! Али кад уједа, морам да се браним!“ | Кад сам ово испричао Митровићу и Ради, Митровић само што рече: да први пут чује да је тако било, — чуо је нешто раније, али друкчије, — ца се дубоко замисли. А Раде: „Ала су те нафарбали!“ Није могао да верује да је Ђура Јакшић на такво дивљаштво тако реагирао. Чудио се чак и мени, како сам се мотао уздржати да том разбојнику не распалим једну шамарчину или бар да га онако по полицијски добро не изгрдим. 5
Дуго смо тада говорили о томе, говорили од сваке руке, = све у тежњи да некако оправдамо Ђуринб држање у том случају. Сећам се, где Раде рече: „Јак дух!“ То донекле и Митровић прихвати, а онда: „Волео сам да то нисам чуо!“ А Раде: „Зашто, кад је тако било!“
к и
знана - ИЕ
с ~
с
~
. ен ме
Мис
се