Наша књижевност

Радоје а Домановић На Је 499

= _“

љенијим столом. Потпуковник скочи, приђе Ради, и позове га да му се извини. Раде још онако енервиран одговори, разуме се, набусито, да он не уме да се извињава — „Видите ваљда да је

то један глуп случај!“ — и замоли га да се удаљи. Потпуковник

онда, како је носио собом корбач, потегне њиме по Ради. Раде држ' руком за револвер, који је носио у џепу позади у панталонама, али га у тај мах склептају, као менгеле, страховито снажне руке Срете Пашића. А-потпуковник удара. Један држи за

„руке, а други бије. „Уби ме!“ — „Па што Срета да уради таког

питам. — Да није тај потпуковник нека његова фамилија или неки лични пријатељ; — Није! Него као мој пријатељ да ме задржи да га не убијем — „да не одем на робију“! (Ово последње с јетким потсмехом). И од тада никад до смрти своје није са Сретом проговорио.

Међутим, Окановић (професор-педагог) причао ми је да је Раде бацио кифлу правце на потпуковника (не зна да ли хотимично или не гледајући где баца). — Требало је да му се извини, али знаш Радоја. „Ви као да не знате да ја не умем да се, извињавам! Молим вас, удаљите се!“ па руком за. револвер. Да га није задржао Срета, сад би био на робији.

Не смем прећутати: да је тај потпуковник, како сам га ја знао, био ретко коректан и као официр и после као обичан грађанин, пензионер, и да му је то био ваљда први и последњи сукоб те врсте,

А треба да кажем и то: да је то било у времену најраспаљеније свађе између завереника и контразавереника, и да је Раде на тог пуковника, како сам назирао из његовог причања о том случају, гледао као на неког контразавереничког агента — изазивача. ~

И још и ово. .

_У то време је Раде са Окановићем (официром у пензији) уређивао „Народни покрет“ (заверенички орган), и тада се о Ради у контразавереничком органу „За отаџбину“ писало што се већ најпогрдније знало. Он се шегачио са тим написима, нарочито са погрдама које су му упућиване као некој пропалој пијандури, трудио се да изгледа као да га све то чак и увесељава, али сам запазио да му се мисли често отимљу на ту страну.

· Извесно да се осећа, колико ми је немило сећање на овај случај. Ја се трудим да верно забележим како је било, али знам да не могу сакрити, под каквим осећајима то чиним. а

Чак сам се дуго и дуго двоумио да ли уопште да уносим и ово у ова сећања. И кад сам помислио да изоставим, одмах би ми се учинило да ће у овом послу на једном месту остати нешто недограђено. А ако изнесемг7... Зашто!... Нека се зна и то!

Уз овај случај да поменем и ово.

1903 г. у септембру као начелник срески у Јагодини једног вечера седео сам у кафани зв. „Стојанкићева“ са кметом Пером Панајотовићем.. Кафана скоро празна. Само за једним сто-

о ба је

Ди У