Наша књижевност

498 = Е Књижевност

хен „ради литерарног изображења.“ — „Да научим швабећи! како се сам он после шегачио са тим својим странствовањем Нашли да ми то фали!“ 5

У једном одељку изнео сам, како су Митровић и Раде пропали на изборима 1905 као квалификовани на листи "Алексе Жујовића — Митровић први "а Раде други. Изнео сам то мало ведријим тоном. Међутим, стварно ништа мрачније и болније у мојим сећањима на Милорада Ј. Митровића и Радоја Домановића од сећања на ту њихову погибију на изборима 1905.

Одмах идуће 1906 били су опет избори, али се они нису кандидовали. И никад више! Алекса је пришао старим радикалима, а они су остали где су — самосталци.

При изборима 1905 њихови политички противници, па чак и једномишљеници (чисто самосталска листа) извикали су њихову листу као листу ,„Три бекрије“. — Ако 'оћеш, народе, да те воде бекрије и пропалице, а ти иди за њима!

Ово ми је сам Раде причао са смехом, и китећи на свој начин, и да се против њихове листе агитовало још и горе, чак су били извикани и као „плаћеници фузионашки“.

Замишјвам: да није било двадесет деветог маја, па да се тако догодило с њима — да су тако пропали на изборима, на пр. под Цинцар-Марковићевим или другим сличним режимом, према “коме би они били у истом односу, ствар би била „у реду .

Зна се већ за неоспоран утицај литературе, нарочито лепе књижевности на душу народну. У ниски написа који су створили ону атмосферу уочи двадесет деветог маја извесно да „Страдија“, „Данга“, „Мртво море“ и други Радини написи не заузимљу последње место.

Него — није томе место овде.

Поменух све ово само због неоспорне чињенице: да ,су Митровић и Раде после двадесет деветог маја почели пити више, а после избора 1905 навалили на ракију. Ракија им отада постала редовно пиће.

ХХХ

Један сукоб, најтежи који му се десио, био је са једним потџуковником у пензији. Колико се сећам: баш некако онда кад је са Окановићем уређивао „Народни покрет“.

Ја нисам био присутан, а он, Раде, испричао ми је да је било овако. -

Раде је у подне, као и других дана, дошао код „Славине“ и сео за један велики сто, за којим су седели још неки његови другови и пријатељи (Митровић, Срета Пашић и др). Затражи кифлу, и келнер донесе. Загризе је, али она тврда као камен. Зове келнера, зове дуго, келнер не долази. Раде енервиран лупи оном кифлом о сто, а кифла отскочи и падне на једног потпуковника у пензији, који је седео за једним мало уда-