Наша књижевност

Шалом-Алејхем Е - у 507

ности. и тезу да је уметност „средство борбе | за преуређење дру-., штва“. А да би у духу савремених идеја могао дати реалну слику живота, Шалом-Алејхем је целог свог века попут руских народњака тражио додир са широким народним масама и увек био на њиховој страни. У тој средини он је имао одређене „симпатије и антипатије“, своје Тевје-млекаре и Менахем-Менделе, своју веселу сиротињу и љупке малишане, па је трагично и видео тамо гдеје експлоатација, где је неправда, грубост, сила, богатство, увек спреман да пио но торњих десет хиљада“. Шалом-Алејхем за тридесет година књижевног рада успео је да напише десетак томова белетристичких дела, да постане у Русији популаран, код својих сународника класик и да, најзад, као хуморист светског гласа ишчезне у рату пре три и по деценије у педесет седмој години живота. За све време до смрти он није престајао изазивати интересовање, па је и данас његов значај велики. Познат код нас само најужим књижевним круговима, овај учесник руске револуције 1905 године и по своме таленту и по својој актуелности заслужује код нас заиста ширу популарност. Шалом-Алејхем у делу Са сајма, писаном готово до смрти, дао је своју потпуну аутобиографију. Књижевни критичари М. Спектор, Р. Рубина, а нарочито А. Гурштајн у своме делу: Шалом-Алејхем (Москва, 1946. Госиздат „Дер Емес“), као и други пружили су занимљиву грађу о зутору Малишана Мотла. Многи руски писци такође су често и опширно писали о њему, све до Максима Горког, који га је, између осталог, 1934 тодине на Првом конгресу совјетских писаца, сећајући се значајних књижевника прошлости, назвао „изузетно даровитим сатиричарем и хумористом“. Он је целог века волео и приказивао „мале људе са малим жељама“ и бележио како се компликовано · огледа у простом, и никад није проклињао, смех, као што је то случај са многим хумористима са Гогољем на челу.

Многе приповетке Шалом-Алејхема, духовите и болне, везане су за забачене улице Касриловке. Тако је аутор под општим именом назвао стару јеврејску паланку (негде у Украјини), у којој су од рођења до смрти гладовали смешни и наивни Касриловци, али који су себе и свој град сматрали за средиште васионе. Један од Касриловаца, коме је дојадио живот дна, отиснуо се у бели свети у Паризу дошао до Ротчилда. Он је понудио милионару „робу за коју овај од рођења није чуо — вечни живот“. Пошто су се погодили, Касриловац је рекао Ротчилду: „Ако хоћете вечни живот, саветујем вам — напустите овај хучни Париз и боље пређите код нас у Касриловку. Ни-