Наша књижевност

=>

ПОСЕТА

Не почесто, не када те жудим.

Изненадно, ко на свечан год 5 док ме пустош савладаног нише

ти долазиш — не чујем ти ход, : тек ноћ само тобом замирише. 3

Не знам да л си радосна ил тужна, ! ја ни осмех не сретам, на јави,

'ока драгог, — па шта да ти дам док дах“твој ми студен лица крави, “ 3

док ме твоје косе мије прам;

Од тог тихог и невидног плама груди с нова пролећима цвате,

сан о срећи већ више не спи.

Сав мој свет се расцветава за те, свет мој цели опет си ми ти.

Ал чим немир разигра ми руке, 5

да л срдита ил да спасеш год ј па срцу што би вечито да снује

ти одлазиш — не чујем ти ход, ·

а за тобом ноћ се раздањује...

»

м. ПАНИЋ СУРЕП