Наша књижевност

+

ране.

~

566 у Е Књижевност

Сад је дно долине све изровано, пуно грађе, људи и вагонета, па заиста изгледа као усек пред рударским ровом на коме се истоварују камен и земља извучени из окна. Уска пруга не ради целом дужином, испресецана је, те се путници и роба код Врандука, код Лашве, и још на неколико места пребацују из вагона у вагон. Мостовима и закрченим усецима, међу грађом, међу нагомиланим камењем, праговима, шинама и сигналним стубовима, воз готово мили и путовање се отеже у бескрај. Али уском, неравном цестом, исто тако испресецаном и закрченом, ипак јуре претоварени камиони и чудо што нема несрећа, а од силне прашине коју дижу за собом, посивели су и грање и шипраг на педесет метара изнад цесте. Путује се на све стране, као да је неки немир ухватио људе, па се пола Босне слегло овде у долину, на цесту и пругу, -и креће се на изглед без неког разлога и реда и стално у некој журби. По путничким возовима, препуним и набијеним, људи висе на вратима и степеницама и извирују на прозоре да би ухватили ваздуха; са отворених теретних вагона, искићених јеловим гранама, транспарентима, и густим гроздовима глава, у најгорој дисхармонији, од једног вагона до другог, јече хармонике и песме.

Света има свакојаког: ознојених омладинаца у сељачким сукненим оделима, има их у радничким комбинезонима, и они су махом озбиљни, има и девојака у чакширама, и подоста младог света у изношеним униформама. Мештани, босански муслимани, вазда као да се некуда селе. На свакој станици стоји их читава гомила. Око жена у зару, покривених, са печом на лицу, увек је по неколико деце, која им се држе за скуте, а до ногу су им сепети и бошче са воћем које некуд преносе. На станичну ограду, наслонили су се млађи људи; старији су чучнули у хладу и сви гледају низ пругу и — чекају воз. Босански Срби увек су помало нагиздани. На њима су шарене чарапе, смеђе широке чакшире,

беле кошуље широких рукава, па им мишице изгледају још

крупније, а на главама, које држе помало искошене, носе црне штубаре. Кад воз дође, све се то смеша, људи, жене и деца, и сви, као бујица која је провалила насип, јуре к возу који је и иначе препун и никог не може да прими.

А у Зеници, ружној варошици на готово пресахлој Босни, ври на улицама као“ да се сав тај свет овде скинуо са воза. Ту је главна управа градилишта и штаб омладинских бригада које граде пругу. Уским, прашњавим улицама омладинци некуд журе послом, претоварени камиони дижу прашину и стално трубе, чарштијом се крећу сељаци који би хтели нешто да купе, — ту

'су и беспослени трговци који стоје пред радњама без робе, устав-

љају сељаке, хтели би да тргују, а немају чиме. Од радњи једино су пуне бербернице, а и пред станицом је гужва око реда чистача обуће који ознојени вичу и машу четкама око ногу подитнутих на сандучиће пред њима. . :