Наша књижевност

572 "У - Књижевност

ли су га при повлачењу, а на истом месту саграђен је нови — потпуно налик на ранији. Још није готов; подигнута је железничка конструкција, али није попођен и прећи се може једино даскама којим се креће само неколико радника што још раде на мосту. Они заварују последње шрафове, двојица газе ковачки мех и ужарене завртње додају осталим, који, високо у ваздуху, на гаозденим носачима моста, изгледају као мушице у пауковој мрежи. На свакој страни моста стоји стражар и брани да се оним даскама прелази на другу страну, а доле под мостом, на спруду где пристаје скела, скупила се сила света: омладинаца који граде пругу, сељака, кириџија што превозе. грађу за пругу, и неколико Немаца, заробљеника, који ваде из воде делове старог моста. На скели, што управо прелази реку, сабили се коњи, кола и људи — виде се црвени фесови, беле мараме сељанки и тамне космате главе градитеља пруге. Скелеџија и његов помоћник машту дугим тешким веслом на крми скеле, она се полако креће, алка којом је причвршћена за разапету жицу шкрипи, и скела најзад пристаје уз другу обалу.

Превезао сам се и ја. Вода под мостом удара о поломљену конструкцију и побијене шипове, дере и хучи, а на другој страни потпуни је кркљанац. Ту се једни искрцавају, други укрцавају, камионима се довлаче греде и вреће цемента, омладинци их убацују у скелу, сељаци и сељанке вуку за собом коње и пењу се стрмом обалом до бивше Екрембегове магазе, која је сад претворена у државни магацин. На једна магацинска врата уносе се вреће и кошаре са вином, јајима и воћем. На друга се износи купљена роба: гас, со, платно, шерпење, косе и секире, и товари на коње који мирно и стрпљиво стоје под гранатим багремом, гризу прострто сено и машу чупавим реповима. Кад заврше посао сељаци узимају повоце и своде коње на скелу, а у чаршију, иако је пре нодне и пазарни дан, нико и ке свраћа. Нема ту шта да се тражи! Чаршија је пуста, ћепенци и радње затворени, и нити има шта да се купи, нити има купаца који могу да плате, а они који би да загледају у торбе и преврћу по њима, да запиткују и да одлазе не купујући, досадили су сељацима, па стоје подаље и не смеју ни да приђу.

Пред мостом, поред стражара који ту стоји мрк и глават, окупило се неколико Маглајлија који гледају ко долази, а ко одлази, како се укрцава и претовара грађа и роба, и докле су одмакли радови на мосту. Кладе се да неће бити готов о року, чуде се оним радницима како им се нога не попузне, како се др“ же на ребрима моста као пеливани на жици и погађају шта би

"било кад би који пао с оне висине: би ли се убио о мост или би се

разбио о воду и удавио у реци. Затим покушавају да' наговоре стражара да их пусти да пређу преко моста, — жао им је да плате онај динар возарине на скели.

Попио сам некакву горку каву у кавани. То би, уствари, требало да буде читаоница, тако бар пише на улазу, али, колико ја