Наша књижевност

% "РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ • (Утисци и сећања) ХхХХхи

На једном месту у једном напису о Ради казано је као да је он последњих дана свога живота био пропао од алкохола. То истина није казано овако просто, већ је за његов литерарни рад, тј. оно што је дао у том погледу од вредности, казано да је то било за његових „ведрих дана“. А после тих „ведрих дана“ наравно

, — тако се мора разумети — наступили су падине дани“, итд. А није тако. у

Раде је пио, тј. пили смо, то је истина, али је остао ведре памети, што но реч, до последњег даха.

Само једном десило се ово.

У марту 1908 једно пделе подне, кад сам пролазио поред дротерије „Гуслар“, позове ме сопственик исте, Милосав „Гуслар“„Слепац“ да свратим. , — Ту је Раде!“

Разуме се да свратим, и у оном сопчету унутра — канцеларији видим Раду и Павла Ранковића. Пред њима велике чаше руменог вина:

· — Да видиш, Бога ти, што је енглескб: вино!

— Какво енглеско вино!

— Пази, молим те! — ишчуђава се Павле. — Он не зна да у Енглеској роди најбоље вино.

Погледам у Раду.

— Енглеско! Право, чисто енглеско! — уверава ме Раде нај"озбиљније. Милосав налије пуну чашу, исту онакву као и оне пред Радом и Павлом; и пружи ми. — Пробај! Само пробај! Пробам — одлично.

— Седи!

Ту и нека пршута. _

Кажем: — На часну реч да нисам досад знао да у Енглеској роди овако дивно вино. -

=— Ни ја! каже Раде. — И за мене откриће! у

— Па где га набавиг

'

3 | 4

а

пе кана ивран о салана КАЕВСВА КА оне а А

%

РХ РУтМ

ош ево