Наша књижевност

_ Књижевност

— Хе! — горди се Милосав. — Послао ми један пријатељ из Енглеске. (Показује на једно буренце у ћошку до врата, тако од педесет литара.) — Послао као мустру... Деде, испите!

Испијемо, а он опет налије чаше.

Павле оде, останемо ја и Раде, и задржимо се ту тада подуже. И мало-мало, па смо са пуно одушевљења говорили о Енглеској. Тада смо тек увидели, како је дивна земља та Енглеска, и у њој велики народ; и како су се тамо могли родити Шекспир, Дикенс, и... Падне нам на памет онај моменат из Игових Јадника, из описа битке на Ватерлоу, кад јуриша француска коњица на Енглезе. Нарочито онај Скот што безбрижно свира у гајде, и зачуђено погледа оног коњаника Француза, који му сабљом пресече гајде и отсече руку. Сад нам ти Скоти нису били више онако не- · мили као дотле већ дивјунаци које је могла родити само једна таква земља, у којој роди тако красно вино.

После је било доста смеја око тог „енглеског вина“, које је, разуме се, било наше, из Крајине. Нарочито се смејао Скерлић. Он је већ нешто. био начуо, али кад сам му ја испричао за ту подвалу, смејао се, како га никад више нисам видео да се тако слатко смеје.

Тада, кад смо пили то „енглеско вино“, било је ваљда при трећој-четвртој чаши, каза ми Раде да је прочитао Сјенкјевичево Кво вадисг и да је јака ствар. Ја још нисам био стигао да прочитам, те га замолим за неколике моменте. Он се задржи највише на моменту кад су се оне гомиле света искупљене због оне 5 неправде према оној девојци Пољкињи и.Литванцу Урзусу (не сећам се добро, — прочитао сам одмах после, оних дана, и отада ниједном више) наједном усталасале. „— А оне се гомиле ваљају, таласају (испружених руку према мени показује ми)... Само се ваљају, таласају. " Страхота!“

Па се наједном тек ућута.

Заинтересова ме да сам што но реч био престао да дишем.

— А онда шта биг — питам.

— С ким:

— Па с тим гомилама2

— А! С гомилама! Јес"! — као будећи се и тешко подижући горње капке: — Само се ваљају, таласају... (То понови неколико пута.) /

„Ама, он као да се напио!“ прође ми кроз главу. „А не изгледа. Досад је причао тако лепо“.

— А онда се сруче..

Опет се ућута.

— Гдег

— шШтаг — пита буновно. 6

— Па те гомиле света, где се сручег (

Уморних, 'обислих горњих капака, не гледајући у мене, махну главом као прекорно; па како је држао руке на столу, састави