Наша књижевност

га, вредности језика, ошште вредности појаве, није и подједнако плодоносно. Највиднији чинилац, чија пластика је и оштра и убедљива, јесте биографија и раст појаве у њој; понеки други измичу се перу. То је, уог сталом, и неминовно у раду овакве врсте. То није „романсирана биографија“ као што каже Сава Ристановић. (Књижевне новине, ПЕ 45, од 7 новембра 1950); то је моногра· фија, сажета и без претрпаности, али увек на тлу научне документације. У тежњи да свој текст одржи живим и занимљивим, Гавела се служио било својим, било већ познатим антитезама („Жеља да се посвети претварала- се, постепено и испрва потајно, у жељу да се просвети“: „оно новаца што је у Далмацији стекао учећи друге, давао је сад онима који. су учили њега“), малим крилатицама, понекад добро нађеним и не без свежине фигурама (,само с пуном кесом — надежде ; „док је хоповска братија спавала својим средњовековним сном“). Гавела је, уз то, прилагођавао Доситејев језик и правопис данашњем језику и правопису; извесне датуме; недовољно утврђене, узео је као дефинитивне. — Писана књижевно, са полетом писца који зна да изношење истине најбоље служи величини Доситејевој, занимљива и поред пажљиве употребе научних резултата, ова књига ће допринети да лик зачетника нове српске књижевности и модерне просвете постане омладини разумљивији, ближи и привлачнији.

Б. НОВАКОВИЋ

ДВА ПРИЛОГА О ДОСИТЕЈУ

(0 Доситеју влада у последње време живо интересовање. Поред“ припреме његових изабраних дела; монографије дра Мите Костића која ће свакако ускоро бити објављена; културно-историских огледа Б. Ковачевића; биографије коју је Ђ. Гавела објавио у „Новом поколењу“, — у научним часописима су се не"давно појавила још два прилога проучавању Доситејева живота и рада које ћемо овде забележити. 6

Књижевност

Први је изишао у „Вјеснику за археологију и хисторију далматинску, у свесци ГИ, под насловом Нов допринос о Доситеју Обрадовићу из Далмације. Његов писац, Душан ЈЕ Берић, би-

. блиотекар у Сплитској народној би-.

блиотеци, већ запажен због неколико добрих радова из' библиографије и историје књижевности, још пре рата објавио је један чланак (Записи Доситеја Обрадовића у манастиру | Драговићу У „Времену“, бр. 6445 од 31 децембра 1939 и шибеничкој „Новој Трибуни“. бр. 620 и 621 од 1 и 2 фебруара 1940) у коме је изнео неколико Доситејевих записа на двема штампаним књигама у северно-далматинском манастиру Драговићу које су за време окупације нестале или уништене кад је овај манастир разорен.

Доцније, Берић је пронашао још два Доситејева записа на двема књи-

"тама у другом далматинском мана-

стиру, у Крци крај Кистања, које сад објављује. па

Први. запис Доситеј написао је год. 1764 за свога боравка у Далмацији на једној руској књизи за коју Берић каже да је штампана у Кијевопечерској Лаври год. 1784, што је ваљда штампарска грешка место 1734. Запне је на први поглед безначајан, јер гласи „На 1764 = читал сију книгу да ползовалсја.- Доситеј Хоповскиј монах,“ али је важан зато што можда исправља један податак самога Доситеја. Из његова казивања у „Животу и прикљученијама“ он као да је у Боки Которској провео јесен и зиму, то јест био је у њој у јесен год. 1763 и с почетка год. 1764, кад га је тамо у манастиру Стањевићима запопио на Ускре црногорски владика Василије Петровић Његош, што значи да га је произвео за јеромонаха. Берић сад закључује да „речени запис датиран 1764 године, вјероватно почетком исте“, показује „да Доситеј

није провео цијелу јесен џи зиму у

Боки Которској тј. 1763. и 1764. годину, него од почетка 1764. па до

прољећа исте године, када се послије

Ускрса вратио натраг у Далмацију“, што може лако бити кад се има на уму да се писци аутобиографија че-