Наша књижевност

Белешке

за ЂУРО ГАВЕЛА: ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ

Доситејеве књиге нису блиске данашњим читаоцима. Нарочито млађу читалачку публику не“ привлаче ни

његов архаични језик, пун застаре-

лих израза и давно превазиђених ре_ ченичких конструкција, ни дидактичко-моралистички тон његових текстова. То је чињеница која ниуко-

лико не брише ниједну од оних.

многобројних стаза којима је Доси-

теј водио, упорно и пожртвовано, ·

наш народ у културу, нити замрачује

светле опсеге његове значајне поја-.

ве; али ту чињеницу треба примити са искреним настојањем да Доситеј постане ближи нашој читалачкој публици и својим књижевним делима и својим плодним радним животом, напредним идејама, великим примером. Књижица Ђуре Гавеле претставља, пре свега, један напор и покушај у том смислу; користан напор и успешан покушај. Е ЈЕ

Гавела је дао целовиту, ] ђену и прегледно изложену биографију Доситејеву. Ту се, разумљиво је, издашно служио Доситејевим Животом и прикљученијама, као и писмима и другим делима. Шео животни пут Доситејев, од дечачких година испуњених грозничавим и страсним заносима за посвећењем до зреле бербе научних плодова првога „попечитеља“ просвете нове Србије, видан је, дат занимљиво, са истицањем значајнијих тренутака, идеја и људи који су утинали на пишчев развој. Линију тога живота, праву по непоколебљивости жеље за учењем, а изукрштану променама одлука, Гавела прати и излаже по најбитнијим чиниоцима; то излагање је пуније и мирније у првој половици студије, а при крају се

осећа извесна журба да се ствар за--

врши. Отуда су последње године приказане мало убрзано, са хитњом. А баш у том одељку Гавела је поставио извесне нове тврдње и пруЖио непознате податке.

У нашој књижевној историји устаљено је мишљење да је Доситеј последње године свога живота провео у Србији мирно, спокојно и у сваковрсним задовољствима. (Оне :е

сматрају као заслужена богата жетва“

7 Књижевност

1 асно во-_

«о ~а

једног живота пуног одрицања и мучних борби. Међутим, Гавела налази да је Доситејева ситуација била много тежа, него што се обично мисли: „... Човеку Доситејева васпитања и културе требало је без сумње много напора за сарадњу са људима чијим су способностима, мако често врло високим, управљале њихове сирове нарави, и који су политику земље водили само с руком на кубури и балчаку. Вођен тем чињеницом, неоспорном и довољно познатом, Гавела је, уз потребну опрезност, ипак дао једно ново осветљење Доситејева положаја: „Мако се сматра да је његов живот у Србији протекао ведро' и задовољно, нако-би се то могло закључити и из његових писама, прилике у којима је живео и радио тешко би то могле потврдити.“ Те прилике: сталне претње од опасности споља, непрекидно отимање око власти унутра, политичке сплетке страних агената и многобројни непријатељи који су „плели прљаве интриге око њега, сметали му у раду, и загорчавали старост најмудријем и најродољубивијем између себе“ —- све то је потврда Гавелине мисли. Ту је додирнуто једно питање год посебне важности, Божидар Ковачевић у својој расправи о Доситејевом учешћу у устанку говори само о годинама пре преласка у Србију. А баш Доситејев боравак и рад у Србији · траже опсежнија научна испитивања“ У том смислу Гавела је дао један нов податак, жив и завимљив по аутентичности описа Доситејеве судиске делатности. Податак је из нештампаних мемоара Нићифора Нинковића, „доктора и хирурга“· (доцнијег берберина кнеза Милоша). У наивном, али сликовитом опису седнице Совјета личност „старца Доситеја“, који „Минервином мудрошћу“ говори совјетницима, издиже се моћно и импресивно изнад средине, а њен утицај је резултат истинске културне величине. Настбјање Гавелино да са подједнаком пажњом одржи склад између разнородних чинилаца свога материјала: животног развоја, идејног сазревања, вредности појединих књи-

=