Наша књижевност

96.

менитом смислу речи, е наглашеном васпитно-културном тенденцијом. Ако то понегде и засмета уздигнутом читаоцу, који, се суверено креће у

културној проблематици, у накнаду.

за то он ће, — бар за велик број

- наших · просечних културних читалаца, — бити од посебне дражи: наша

читалачка публика, данас, хоће и тражи да учи. Ова ће књига, нема

_ сумње, моћи врло корисно да послужи и у практичне сврхе, као књижевно писан и културно изведен прн-

ручник, за ђаке, студенте, па и, будимо искрени — саме професоре. Изванредна јасноћа разлагања, поузда-

ност критичке оцене, понесеност ана- -

лизе и широк асоцијативан круг мисли и импресија, тако ретки у нашој савременој критици која све више иде или у школски импресионизам или у дескриптивна препричавања теме, дају том васпитном карактеру књиге сигуран и богат основ. Огроман распон тематике, смело захваћене из културе готово свих народа света, првенствено шпанске, француске, енглеске и немачке, карактеристичан је за ову књигу. Ото Бихаљи-Мерин не тежи у својим огледима, критикама и импресијама за педантном научном прецизношћу, која сваки податак трипут окрене и провери пре но што ће га одабрати и употребити; њему је више стало до есејистичке синтезе, до рељефног ис-

· тицања и анализирања оног основ-

ног чиме се један велики дух, међу свима осталима, намеће каб посебна стваралачка индивидуалност. Особену стваралачку сферу мисли и осећања, тежњи и тенденција Бихаљи уме и да осети и да сажето изрази. Он има сигуран инстинкт критичара, развијен на солидном знању и проверен у дисциплинованом“ И раду.

Теоретска основа критичке | мисли Ота: Бихаљи-Мерина саздана је на марксистичком „схватању ' уметности. У својим радовима он се, једним делом, обично задржава на социолошким разматрањима, на односу дела и социјалне стварности у којој је настало, на везама одређене стваралачке личности и.идеолошких струја њеног времена; другим, и по моме мишљењу свакако значајнијим за прави лик Бихаљија као књижевног ми-

Књижевност

=: у = слиоца, он приступа конкретном рашчлањавању особених стваралачких проблема једног творца или особина

_ једног дела. Тада се, обично, про-

ницљива критичка мисао удружује с пуним стваралачким осећањем, понекад чак и лирски обојеним. Много. ређе, и обично у краћим написима, нарочито скицама, импресијама и записима Бихаљи„упада у један репортерско-критички начин уобличавања, са духовитим, импресионистички свежим, брзим асоцијацијама, који је необично жив и колоритан, али који нема увек ону зрелост анализе и 0цене његових темељитије рађених критичких студија. Али, и у том свом репортерско- "критичком начину евоцирања проблема, личности и дела, Бихаљи је“ изградио свој сопствени стил, у мисаонеј и осећајној структури његовог текста осећа се његов оригинални стваралачки рукопис.

Посебан проблем ове књиге јесте језик којим је она писана. Бихаљи

Је писац који присно осећа и уме да

се служи стваралачком магијом речи, он зна њене мисаоне сласти и емоциеналне титраје — али на немачком. Велика чар особене експресивности Бихаљијевог стваралачког стила, тако сродног модерним европским настојањима, не осећа се довољно у његовим српским текстовима. У овој књизи језик је углавном коректан. Али, У њему нема увек праве уметничке боје, нема оних прелива и тананости у брачним заједницама речи, који су иначе одлика његових изражајних настојања. Често се у овој књизи може наићи и. на спрегове таквих речи које имају диспаратну мисадну или емоционалну тежину. А

ништа страшније, у једном тексту ко-

ји има свој уметнички склад, од речи које не трепере истим естетским интензитетима, које не носи иста емоционална „устремљеност, чија се уметничка вибрација не усклађује у. један јединствени ритам узбуђења, мржње или проклетства. По

Књигу Мисли и боје издало је београдско предузеће Просвета у укусној техничкој опреми и са већим бројем укусно одабраних и културно репродукованих илустрација.

ЕФ.