Наша књижевност

Белешке

тињства, од своје блажене баке, која је онако дивно играла.

Борбен и савремен остаје Горки“

до краја. Био је пуним дахом везан за јавни живот своје земље. Јоши пре револуције окупља он и васпитава пролетерске писце: Стотине и хиљаде младих обраћају му се за са-

_вет. Он сматра за своју дужност да |

руководи васпитним радом на подизању новог књижевног поколења. Одзива се на догађаје, предано ради

на изградњи нове, социјалистичке _

културе, чувајући ревносно културна

наслеђа од неурачунљивих напада. Он.

иступа против некултурности· уопште, и у јавном и у приватном животу. Јер је он био хуманиста. Доброта

зрачи из његова лика, из сваке њего-

ве фотографије. Вређали су га бесмислени испади. Прошло више од десет година револуције, а он види како "се препирке међу књижевним критичарима, са исте главне линије, воде непријатељским тоном и кипте најгрубљим личним увредама. „Узајамни прекори због подметања, због непоштеног односа према мисли и речи, тежња да се партнер удари и у носи

95:

у трбух“ — то он није могао да пре-

ћуткује. 2

Тај самоук, коме никако није успело да ступи у школу, тај обућарски шегрт, тај бродски судопера, тежак физички радник и позоришни стати-

ста, патнички трудбеник који је, ни-

мало излетнички, обишао Поволожје, Донску област, Украјину, Кавказ, и

похађао царске хапсане, први је по.

времену и највећи по обдарености

пролетерски писац. И један од нај-

виднијих претставника руске литературе, оне која је, тако рећи за једно столеће писмености, достигла европску књижевну мисао. Било да слика

првобитну "капиталистичку акумулацију, било да даје атмосферу 'социјалног врења револуције, било да из-

носи бивше људе и скрхане судбине — Горки је велик и као уметник и као

човек. Један од веома ретких ства-

ралаца чија етика и естетика нису би-

ле у завади. Та је хармонија била нај-

већа његова. срећа, јача од славе. Он је даровао себе том срећом пре но што га је народ наградио славом.

Р.Р.

ОТО БИХАЉИ-МЕРИН: МИСЛИ И БОЈЕ

Књига Ота Бихаљи-Мерина Мисли и боје, у којој је писац дао на 500 страница један шири избор својих критичких радова „из временски и просторно далеких области“, ипак има своје ортанско унутрашње "јединство. Оно је у овим „есејима, сусретима и критикама“, првенствено, у самом начину како Бихаљи поставља уметничку проблематику, дакле у његовом ставу, укусу и методу; затим, ма да у знатно мањој мери, оно се може осетити и у избору самих проблема, личности и дела, првенствено из књижевности и сликарства, о којима се у овој књизи говори. По свом најдубљем интересовању, Бихаљи се најчешће задржава

на оним великим ствараоцима који“

су својим делом или својим примером, увек особено обележеним, успели да обједине висока уметничка стремљења са живим, у основи стваралачким, људским тежњама и напо-

ду

рима. Уметничко и људско = две су речи које се у овим критикама, импресијама и записима најчешће срећу једна поред друге, ако већ не претстављају у дубљем уметничком смислу, синониме који се потпуно испреплићу или без остатка поклапају.

'Иако ова књига, по речи самог писца, „нема претензија да пружи систематски приказ књижевних и уметничких стилова и епоха“, она је ипак необично инструктивна. Њен творац, који воли да сваку појаву прикаже у њеној друштвено-истори-

· ској условљености, има јако нагла-

шених склоности да поучава, да укаже читаоцу на проблеме, да га води кроз историју и културу, да му наметне моралну лепоту извесних књижевних или уметничких подвига, да га загреје за оне вредности које су и њега одушевиле и надахнуле. (Осећа се у овој књизи један доста

"опрезно уткан подтон, који је, у пле-

5. ~