Наша књижевност

елешке

били ошамућени. Појмови богомданог, неприкосновеног власништва и вековни страх од власних и богатих били су уткани у њихову психу, постали њен саставни део. У души су они осећали да активисти исправно постављају ствари, да су им мисли · правичне и лепе, али су се плашили да дигну глас против богаташа. Сељаци су жудели за поделом земље, а ипак се није нико усу отворено изнесе своје захтеве господару. У сеоском комитету одлучили да се без оклевања и одлагања пошаљу наполичари спахији по документа на земљу. „Међу наполичарима било је и таквих који су се плашили тот -одлучног корака. Давши реда ради пристанак да пођу по документа, понеки су од њих одлазили у поље, други су једноставно остајали код куће ===

Страх од својих господара био је

подупиран и појачаван још и сујеверјем, и свесним и несвесним сујеверјем. Сеоски активисти узалуд предлажу старом Хо да се разрачуна са својим спахијом, јер Хоу мисли, и тврди, да би се он, ако би сада узео нешто од спахије, морао у следећем животу преваплотити у вола или коња, а не у човека, јер би само на тај "начин могао да одужи свој дуг. Зато је и вратио спахији онај делић

| земље који му је дао сеоски комитет.

Сујеверјем прожети сељаци наседали су и фантастичним агитационим смицалицама богаташа. Богињу Бо,

проститунсану врачару, која има све- -

ту змију, спахија Цијанг Ши-Џунг је приморавао да шири гласине о духу Бо, о томе да се у Пекингу појавио змај-цар, који бунтовнике.

Комитет је, значи, морао да осваја, придобија сиромашне сељаке да би у корист њиховог сопственог ослобођења могао повести борбу против угњетача. Активисти су морали мало помало да разбијају скамењене крљушти традиција, навике, затуцаности и у кости утераног страха, да би се људи на: сопствеву иницијативу разрачунавали са својим крвопијама.

Кроз роман се провлачи, као узгред и овлаш, а ипак од почетка до краја, деликатна љубав између Чен-

твао да први,

ће уништити

с ЕТО

:: АЈ 3 га и Хејни. Девојка је одрасла у кући свог стрица, спахије Цијан Вен Хуја, код кога је дошао да надничи млади Ченг. Дакле, љубав чијем се остварењу у самом њеном зачетку испречила тешка препрека. За првих бурних дана Ченг упада у догађаје,

_ спочетка још заузима исправан став

и одмах се активизира. Значи, после социјално-економске препреке остварења љубави долази политичка препрека. Све те перипетије нису у роману наглашене, оне су дате у контурама, а Хејни се у њима више наслућује него што се види. Љубав је ту, али се њени јади не подвлаче. И тек после хашншења спахијиног, кад Хејни прелази код другог, сиромашног стрица и, сва срећна, помаже овом при ношењу конфискованих спахијских ствари, Ченг је, као да се пренуо иза сна, схватио колико су била смешна сва његова страховања.

Од личности које се у роману чешће спомињу, остају у сећању као заокружене фигуре учитељ Џен, спахија Цијан Вен Хуј и активиста Вен Цај. Овај последњи је интелектуалац из грађанске породице, и оптерећен

_је индивидуалистичким схватањима.

Он је искрено хтео да ради у народу и да се учи од њега, али се тешко и споро ослобађао своје страсти да измишља неке: теорије и да запада у апстракције као, на пример, претходно просвешћење сељака, идејна мобилизанија, и томе слично. Он се заноси својом речитошћу, без обзира на то што многи слушаоци зевају или спавају. МИ тек је пред крај схватио да „способност да се формулишу апстрактне, принципијелне поставке ни издалека увек не означава умење да се конкретни животни проблеми правилно реше“.

Због неколико драгоцених података о активисткињи Тунг, претседници женског савеза, неки ће читалац

·" вероватно зажалити што писац није

на скицирање њеног лика обратио

већу пажњу.

По својој тематицт овај роман потсећа на „Узорану ледину“ Михаила. Шолохова. У кинеском роману оду-

'зимање спахијске земље и: давање

у власништво сиромашних сељака, Е А