Наша књижевност

Белешке

књизи тих прича писац каже сасвим јасно: Неких 7 градова препиру се; који је од њих опртан под именом Селдвила. Међутим, „у сваком швајпарском граду пи у свакој долини диже се по који селдвилски торњић“. __ То је дакле измишљен град; састављен од карактеристичних појединости више швајцарских градова, тако да се сваки од њих може познати у Селдвили.

„Матица српска“, Нови Сад, објавила је 1949 г. две приче. „Ромео и Јулија на селу и „Наопако употребљена љубавна писма, у преводу Бошка Петровића, о коме ћемо проговбрити нешто опширније.

„Сеоски Ромео и Јулија“, = са= "свим необично дело, дивна прича са села, — заузима посебно место у Ке- леровом стваралаштву“ На изглед романтична, љубав двоје младих мотивисана је врло добро, свака је појединост копирана верно из живота. Трагични завршетак, драговољни одлазак у смрт двоје заљубљених, природно следује из претходних догађаја, — из свађе очева, из сиротиње и беде у коју их је та свађа довела, из немогућности да заснују породи че ну срећу. Јако је наглашен сопијалим моменат: пролетаризовање сељака због међусобне свађе и екстлоата-

пије варошких спекуланата, који за“ |

вађенима приграбе сву имовину. На-ташено је проклетство својине, која наводи домаћине-сељаке да најпре закидају бразду по бразду са суседне опустеле њиве, а затим их доводи, око размеђавања те њиве. до тврдоглаве свађе. Сама ова прича оправдала би назив „Шекспир новеле“, који је Келеру дао Паул Хајзе.

Друга прича, „Наопако употребљена љубавна писма“, ваљда је најслабија Келерова прича, нарочито својим првим делом, и не заслужује да буде објављена међу његовим 0лабраним делима. Састављена је из два дела, лабаво повезана између себе. Први део је недовољно изразит, књишки; местимични хумор и понека згодна лична карактеристика,

= не могу довољно компензпрати |

· мане дела. Други део је љупка идила, више романтична. Очарава све-

"другим

108

жим описима природе, замамљивим сликама враголастих жена пи непосредним лирским осећањем. Карактер главне јунакиње, Гритли, знатно је, измењен.

Прву причу, „Ромео и Јулија на селу“, превео је Бошко Џетревић углавном пословно, служећи се покаткад и немачком фразеологијом. Има места која су мутна, тешко их је разумети без немачког оригинала. Добива се утисак да преводилац није претходно простудирао не само основна дела Келерова, нето ни ову саму причу. Као даје преводио реченицу по реченицу, без јасне слике о пелини. Навешћемо само неколико примера:

Немачку реч „апђејзлел“_—- пиреводи са „пецати“. Тако цела реченица, у преводу, гласи: „По повољном еремену, кад рибе воле. да пепај% мотло се видети како гомилиме (чега: риба, или пецача»>) одлазе са штапом и ведром...“ (стр. 35). Јасно је да људи пецају, а рибе радо за рт зају мамац на јудици, као џтто и стоји у оригиналу.

„Нелепо је и све, само не кло Што доликује, нађу ли се иначе сталожени људи у прилици да се бију ..-- биОса аними а мака елан о немају | никакве везе“ (стр. 88). (Види тачан прот вод ове изреке напред!) ј

хМееећелае Егауене — преведе“ но је са „дугачка греда“, (6. тусва треба: „пространа хумка“; #бпвепјегпоке — са „доскочљивост“ (с 255 место: — „говорљивост, језичност“. („Доскочљивост“ значи: оке аећјасјег оке — то је особина која је далеко од једне просте жене, 0 каквој је овде говор:) Тапатоск = преведено са „скути“ (2. 92). (Ова реч из народних песама не пристаје као значење за обичан сељачки капут.) Про Кад описује тучу стараца, У коју су се умешала и њихова дека, преводилац каже: „У том се младић и девојка, све више подм ећући

се под старце, приљубише

једно уз друше „(ел оду а треба: „При том:-. гурајући се све више

- између стараца, приближише се не-

посредно једно друпом а 2 УУ се на Вренхен“ (се. 46), место: „.-. "ка Вренхен“. (Младић се упутио ка