Наша књижевност

10 _ - а _ Књижевност

запамтио и своју драгу тетка-Мику, изврсну усмену приповедачицу, са читавом ризницом народних песама; не треба сметнути с ума да је из Сентомаша (који је за Змајева детињства био сјајно српско езгро) и Груја Механџић, онај који је Вуку дао причу. Усуд, онај коме је Чајкановић посветио своју књигу народних припове"дака. Ону реченицу своје прозе савладао је дакле Змај на најчистијем извору, још у детињству; читави нараштаји су се учили на њој, још у детињству. Можда увек и не знамо колико дугујемо Змају, и у чему све. Права величина писца. можда баш и јестеђу "томе што је он кадар дати а да се тачно никада и не сазна шта јен коме све дао; а дао од онога што је и њему, ни сам не знаш када и на који начин, дато од онога што и није никада било само његово, него је и било и остало опште и народно... И

Змајево песничко дело, у најгрубљим линијама, може се гру„писати у бар четири категорије: ту су, у првоме реду, његове лирске песме, потом сатиричко-политичке, па песме за децу и о деци, најзад његови препеви из страних песника. Овде ћемо их тим редом укратко и прећи. о

У лирици, Змај је почео углавном као ученик Бранков. Када је Змај ушао у књижевност, до данас још недовољно запаженом песмом Пролетно јутро, године 1852, Бранко је био решио не само питање језика наше нове књижевности (које би, вероватно, без веће буке било решено и без њега), него и нешто исто толико значајно: дефинитивно је прекинуо са класицистичком дикцијом и свечано униформном безличношћу наше дотадање лирике. Потрес је, добро знамо, био страховит. Змај је брзо схватио предност свога положаја почетника у тадашњем тренутку. Окретан, духовит, радознао, а прилагодљив истовремено неколиким стиловима, он је веома рано свестан већ сложенијих могућности комбиновања разноврених лирских искустава; а кад он једном осети под рукама здраву жицу, неће је'напуштати, ићи ће за њом „до краја. Већ у првим његовим радовима запањује лакоћа и вештина његова стварања (знамо колико су то опасни дарови); у њима се смењује и дикција народне песме (лирске), и суверено слободна метричка преплитања на бази затурене меличке тзв. грађанске лирике, а и још нешто тешко одредљиво, но несумњиво од оних већ општих петефијевско-хајнеов- · ских лирских схема које су образац и канон средњоевропске романтичне лирике. Па и то ће потрајати само тренутак, не више: он ће брзоцићи својим самосталним путем, јер се формира брзо и сазрева рано. Ваља одмах додати: успон му неће бити сталан, ни напори за крајње највиши израз теретни или драматични, праћени муком и сломовима, као у Лазе Костића. Изврстан је занатлија; али се варају они који у њему, због понеког слабог његовог тренутка, виде само занатлију: песник је то, и те какав. Од писаца.које је проучавао он је изгледа свесно узимао само оно и онолико колико му је требало као потстрек, метод, опомена, — не више; поред осталог пролазио

%