Наша књижевност

_ Јован Јовановић Змај | =

живота Змај се доста сељакао: 1863 из Новог Сада одлази у Џешту, |

1870 се враћа у Нови Сад, 1871 одлази у Панчево, 1872 у Сремске Карловце, 1873 у Футог, 1874 поново у Нови Сад, 1875 у'Сремску Каменицу, 1878 у Београд, 1880 у Беч (у Бечу Пе, током девет го-

дина, 'имати неколико станова), 1889 поново у Сремску Каменицу,.

1890 по други пут у Београд, 1898 у Загреб, а 1901 коначно, по трећи

пут, у Сремску Каменицу, у „своје мило село“, или у свој „нама- ·

стир“, како ју је назвао једном приликом, Е где. Ле и умрети и бити сахрањен, године 1904. А документи казују: чим би ваљало да се из једног места сели у друго, или из једног бечког стана у други, распродавао би стари намештај, растурао библиотеку, палио писма, а у новоме стану одмах раскивао ковчеге, разастирао започете белешке и хартије, и настављао онде где је прекинуо: што је у младости и у пуној снази мужевних година радио по потреби и унутрашњој вокацији, то Пе радити и доцније, по старачкој навици, по потреби да забави очи и руке и дух, и растера чаму све теже самоће.

Ишло је то тако годинама, па деценијама. Када је умро, међу ње-_

говим рукописима се нашло толико готових радова (старачких, слабачких радова: у Змају су се дух и тело трошили и нестајали паралелно), да му је најдражи лист, Невен, још и 1911, годинама после његове смрти, био пуњен прилозима давно мртвог уредника

и оснивача: овај писац слао је своје радове и из гроба. Мало је који.

наш књижевник био у толикој мери веран позиву писца као Змај, и мало је ко код нас радну дисциплину писања развио до толиког „култа као он: био је он прави јунак песничког заната. —

Тако радећи, он је оставио иза себе обимом веома замашно а по вредности веома неједнако дело. Оно још ни до данашњега дана није у потпуности критички испитано ни класификовано, а данас већ није ни лако приступачно, па се у целини можда и не може, а можда већ никада неће ни моћи, са извесношћу обухватити, јер је овај писац имао исувише непотписаних радова, а до данас знамо за око

две стотине његових разних псеудонима и шифара иза којих се крио,

најчешће да би прећутао оскудицу у сарадницима на' листовима којима је кашто узалуд желео што безбеднијега живота а много сарадинка и помагача. Најзад, у најширој публици се обично замишља да је све његово дело у стиховима, а сваки час се заборавља да је овај књижевник кроз педесет година радио доста и на прози, много више, и са много више дара него што се претпоставља, Та његова проза, још неиспитана а кадра да се њоме објасни много што-шта, има изврсних одлика. Упозоравамо на ону као дах лаку,

јасну реченицу те прозе, ванредну у својој једноставности. Када.

се она данас аналише, одједном се види: па то је данашња наша реченица, логична, трезна, муњевита, не она романтично претоварена Змајеве младости. Не треба притом заборавити околност: да је Змај Новосађанин, као и Ђуро Даничић; да му је мајка из Сентомашта, од рода Гаванских, камо је преник у детињству тако радо одлазио, своме деда-Паји, његовим лепим књигама. Из Сентомаша је

'