Наша књижевност

Јован Јовановић Змај — – ~ | 18

на време чуо би сен сличнији његов тон, као из велике удаљености и самоће. Па ипак, у старости већ, јавиће се нарочито карактеристичним делом, Снохватицама. У њему је, подражавајући дикцији и техници народних песама, још једном дао доказа о своме необичном и до краја неусклађеном лирском таленту: "букнуо је ту млаз неочекивано свеже па и дубоке поезије, на махове додуше. Некима од тих песама смета њихова сувише ропека потчињеност народним обрасцима да би се у свему могле мерити са најбољим лирским творевинама ПОН али некима од тих песама, дивним, пспеваним Е

са пеленом на челу леденом,

са класичном, магистралном, мирном. мудрошћу, са разлогом се дивио и Лаза Костић и многи други после њега, њиховој „великој, крајној, поларној ширини клавијатуре страсти“. Њима израженим култом према народној песми Змај је само потврдио своје до старости несмањено одушевљење за највећи уметнички доживљај нашега "романтизма, и у своје старачке, разочаране дане, када се већ тешко сналазио у сасвим измењеним друштвеним и уметничким приликама, тражио приснију идејну и стилску повезаност са најузбудљивијом уметничком лепотом своје младости. Остаје међутим нејасно како је замишљао да модерној лирици убризга елементе аутентичвијег националног израза, па његов потхват у Снохватицама личи на даровиту артистичку импровизапију, без неумитног указивања на плодотворнији уметнички излаз и решење. Није стога пуки

случај што ово његово дело све до данашњега дана има у: нашој =

поезији баш овакав, не већи, положај и значај: развој наше доцније лирике прохујао је мимо њега. |

У романтичној клими шесетих и седамдесетих година Змај је · особит поетски феномен: он уноси хумор и сатиру, луцидну и атрактивну политичку поезију за какву наша књижевност дотле, па ни до данашњега дана, није знала, Романтичари су главачке ускакали у политику — наши такође —, али су је волели некако у помамном пророчком гневу и ставу. Може ли се одиста романтика замислити без меланхолијег Та она је у целоме Бајронову Дон Жуану, у читавом Бетовну, па даље редом, све до последњих романтичарских епигонских преписа. Романтика нема хумора: она је свечана, са трагичним патхосом: обратити пажњу на бестримерни култ десетерачког херојства и косовске митологије у нашем -романтизму (главни идејни носилац те мисли у уметности је Лаза Костић). Отсуство ироничнога је такође једно од обележја романтике (може бити да јој је баш стога и тешко не прићи иронично). А Змај је био за. хумор и иронију, против романтичног достојанства.

Можда у већој мери него лиричар, а нарочито у периоду од седамдесетих до осамдесетих година, Змај је био и истакнута и утицајна политичка. личност, захваљујући у првом реду својој сатирич-