Наша књижевност

Јован Јовановић Змај - 21

тања, Костић — још увек маза, сада у горкој улози гозбеника, Али су њихове уметничке тенденције ишле различитим путевима, храниле се друкчијим соковима, духовним и 'осећајним, и на тој диференцијацији се изградила два сасвим опречна поетска начина и стила, у све драматичнијем раскораку њихове зрелости. Костић је у својој сардонској књизи о Змају покушао да, макар посредно, пружи тесријско образложење свога односа према Змајевој поезији: било би не мање занимљиво знати и Змајево: њему је, међутим, у потпуности недостајао интерес и дар за овакав начин аналитичног самоиспитивања. | ПОРЕ

Обојицу је опчинио српски језик. Не треба заборавити: обојица су припадали, баш као и Бранко, баш као и Даничић, оним српским

писцима који свој језик нису учили ни у којој школи: у новосадској (и карловачкој) гимназији и математика се учила на латинском, а српски језик је био (када је уопште био) само један од узгред толерираних „учебних предмета“, — као некакав стидан додатак. Може бити да су га баш стога знали тако дивно. Змајев у старости већ сасвим раскупусани и по маргинама примедбама густо ишарани примерак Вукова речника из 1852, његова збирка речи, најбоље сведоче какав је био тај однос; о Костићу имамо података апсолутно идентичних: иста их је дојиља подигла. Али, већ и у томе питању, настаје међу њима двојицом разлика, и основна. Још 1923 године констатовао је проф. М. Павловић да се у пр вим Змајевим песмама „на неки начин сукобљавају... остатци старије школе и бујни прилив новога правца: исто тако ту се мешају остатци неких особености онога језика који је упола био формиран као књижевни језик око средине деветнаестог века, и онај свежи и сочни народни језик који се наметао новим генерацијама“. Тај језик Змајев неће до краја остати у оваквој фази развитка. Зма ј је добро „осећао да је структура и супстанцијелност језика зависна од теме и поетског тона, од стила и сврхе постске, па се његове повремене језичке недоумице могу разумети само тако. Јер у младости например, још године 1863, он. је, узнемирен поклоник пуристичких јевичких доследности, повео био кроз Јавор читаву малу акцију у сврху избегавања употребе страних речи у српском грађанском друштву. Није међутим имао увек јасну теоријску претставу којим“ правцем ваља тражити језичко богатство и обезбеђивати правилан развој језику. Тако, када је ваљало да се изјасни о „језику“ Ђорђа Марковића-Кодера у његовој Роморанци, године 1869, више је: него опрезан: штампаће текстове овога чудака који је тврдио да пише идиомом врачара, гатара и бајалица из новосадског јовановског краја, али се устручавао да се о томе хибриду дефинитивно изјасни, тврдећи да читалац у њему ипак може наћи „мпоге красоте и познаће прост народни дух и поезију, само у више сфере дигну- | ту (Узгред речено, нема у томе језику никаквих, њему својствених посебних ни красота, ни. духа, простог ни сложеног, ни поезије, ни