Наша књижевност

22 5 - Књижевнос

сфере више или ниже; иначе, та | Кодер је толико збунио јадне Новосађане, да је чак либерални и резервисани Браник јоши 1891. са респектом правога незналице, писао како у Роморанци. има. _ „нека особита врста песништва, које није нико разумевао. Змајева заблуда је, као што видимо, била плодна, а поштовање традиција ју је добро запамтило.) Али Змајев језик неће остајати у оваквим идејама. Занатски и нагонски — јер одувек је био слаб, и слаб до краја остао, у својим теоријско- литерарним образложењима — он је добро осећао да искључиво од Вука фиксирани језик њему, у његове оврхе, није довољан: преузак је, без довољно боје, без хумора, искључиво херојски, — ако тако могу рећи. У његову језику остаће стога, с једне стране, до краја присутни повремени јекавизми, да У иначе по правилу екавскоме стиху и надаље штрче, као принудно (а " како ли згодно!) испомоћно средство епохе за безнапорно проширење стиха и метра. Па и иначе, тај језик је имао типичан романтичан кус: имао праву чежњу за сусретом са ретком, самотно издвојеном речи, ефектном, нарочито гласовно сонорном, за специјалним, још бранковским деминутивом. Све то одводило га је кашто оној глатко · уходаној фигуративности народне дикције, која се доцније, па и код Змаја, не једном насукала на опасно механизованом маниеризму "романтике. То срећом није његова тра јна, ни највидљивија одлика. Јер ће у томе језику, а У дубокоме складу са Змајевом сатирично“ политичком поезијом, бивати све више слобода и све нагомилани је употребе и књишких архаизама, и свако јаких варваризама (еликовитих и сочних, са аутентичном локалном бојом) и дијалектизама варошкота говора и паорскога дивана, а све то ће његову језику давати специјалан тон реалистичне озбиљности и"непосредности, истине и убедљивости. Све то пак биће дато без језичких насиља или анархије, наравно, у некој глатко бидермајерској питомини. Језик Лазе · Костића је друкчији. Тај језик је сав у спазмодичном напрезању да се из српскога језика изграде потресно еуфенијске сензације, ускладљиве са Костићевим сновима о трагедији, о чари васкрелог јамба и његовој улози у тој трагедији. Костић је тај језик сатеривао у насилничке метричке калупе, прихватљиве првенствено, или и искључиво, са њиховим музичким преимућствима. Костић је хтео језик покоран, насилнички овладан, онакав какав би њему годио за одређену поетску неминовност: за свечани патхос трагедије, суд- | бинске, националне, — хеленске, како се изразила гђа Исидора Секулић. Змај је полазио са друкчијих основа, опрезнијих, непатетичних, ускладљивијих са већ утемељеним тенденцијама и законима језичког рабвитка. Биле су му друкчије поетске потребе, па стога и средства. МИ код њега ће наравно бити кованица, и доста (оне су, често, изврсне: давно је то запажено); а наравно н јамба, тек онако узгред и успут; биће и језичких каприса, као што је већ Недић приметио. У његову језику дакле нема оне трансценденталне, · романтичне жудње за недостижним, има поста — има пуно -—- | здравога, дисциплинованог помирења са могућим. Тим разликама