Наша књижевност

Јован Јовановић Змај | 7 1 23

језика условљена је и њихова сасвим различита дикција, метрика, читава њихова поезија. Костић је (на најславнијим, најнадахнутијим својим местима) пропет до највишег напона, сваки му је стих многострук резултат — и загонетка, и одгонетка —, свечан је и привудно „неприродан“, — „романтичан“. Змај је међутим светло једноставан, лак и читак, без много мисаоних и осећајних згуснутости. Зато например змајев слик ретко када има ону потмулу, драматичну експлозију од потресних сусрета као у Костића... Костићев језик је језик облачних трагедија, и поема које су очајничка музика; Змајев језик је ингениозни језик сатире и политичке срибе, а каткад задевања и пошалица. Поетски максимализам наше романтике нема непокорнијег упорњака од Костића, а Змај, тако строг судија јавног живота, у поезији је био све друго само не максималист.

У основи, Зма: је био моралист: поет који своју мисију у на-

роду осећа као задатак части и моралног достојанства. Непокретан на томе стражарском месту, строг и опор, он није нимало личио на Костића који је бивао као покошен повременим апатијама, замором, па и мрвилачким цинизмом. Костићу се чинило да Змај харчи свој таленат на ситнице, да лакоумно изневерава крупне и највећих напора достојне уметничке задатке за љубав јевтиних успеха и ефва мерних дневних потреба народа и странке; Змај је пак веровао да свој најнеумитнији задатак врши баш онда када пази „кад се треба смејкити, кад смешити, кад осмехнути, кад подсмехнути, кад горко, кад слатко смејати“.

Да, моралист је · био, у натлепшем, поетском смислу те речи: учитељ оптимизма. Његов је највиши сан морао бити: како да се неким рационалним, интелектуалним поступком тадашњи друштвени хаос српства стегне и опаше у неки еуклидовски јасан поредак, да се у њему слије уједно. Са таквога становишта борио се он против српских зала и несрећа, и пресуђивао страсно — мрзео страсно и волео страсно. Код Костића није било могуће замислити онакво херојско пријатељство Змајево према Милетићу: његова деспотска душа (Рате дезронаше Ф'ип росге, вели Бодлер; али би томе изразу одмах ваљало, паралелно, додати и други: Змајева деспотска душа» ишла је за својим визионарством вођена импулсима далеко каприциознијим, са много дубљим психолошким еволуцијама и потресима него у Змаја. Није пуки случај што је Змај од свих песника које је проучавао можда најприсније волео Петефија, тога младог дивљег генија, песника великих политичких страсти, апостола мржње и љубави; а Костић је жудео за столиким Шекспиром, у чијој се уметничкој правди грех и врлина, доброта и аморалност мире као равноправни животни феномени, и важе првенствено као такви. Змај је био реалист, логичан и у поезији, непријатељ маниеризма, а Костић логоман, за кога реалност сама као да није довољно озбиљна шта ли —, а у сваком случају није довољна. Костић можда одиста није могао схватити песника који не би хтео искључиво једно: да се домаши највишега и најтежега задатка: био је то, за разлику од