Наша књижевност

24 - 1 а | а | Књижевност

Змаја, прави ћото аег ен сиз; а Змај је, као ретко који српски писац до њега, као ниједан наш песник пре и после њега, до правога култа развио радну дисциплину писања, стекао навику и потребу лаког и брзог публицистичког стварања... 8 Такав је био овај песник. Његове слабости и недостаци су очевидни, велики, давно, још од савременика уочени. Радио је сувише брзо, без потребне уметничке усредсређености и частољубља, спремно се потчињавајући дневним потребама књижевности и публицистике. Није имао поетске гордости ни потребе да у усамљености негује своју уметничку индивидуалност, да свесно издваја и пркосно одељује свој поетски макрокозам од 'најнепосреднијих, хучних и пролазних сензација гомиле — како је говорио романтизам —, своје публике — како је писао он. Зато се у његову писању тако природно п неузбудљиво смењују одлични стихови са осредњима и веома слабим, у оквиру једне исте песме, исте строфе. Праве, велике, споро и у мучним самотовањима изиђиване, унутрашњом потребом и духовним немиром храњене књижевне културе — и велике културе уопште = он такође није имао, баш као што није имао ни преломних психо„лошких еволуција или духовних потреса, па није имао ни духовне "снаге нити радозналости. да, узбуђен, корача напоредо са развојем нових уметничких или друштвених идеја; доживео је стога и он трагику многих наших старости. Чак ни у серијама његових понајбољих сатиричних стихова читалац се кашто не може ослободити непријатног утиска: из оног хумора веје видик провинције, чама сувише ограниченог друштва и недиференциране средине, без одјека ч згуснуте позадине, атмосфере сићушне, вулгарне, склоне раскомоћеној моралној фамилијарности ... А има и других ствари. Например, откуд она Змајева незмајевска критика на поезију црногорског кнеза Николе, из године 18902 Шта је том похвалом хтео он, антиобреновићевац, један од главних твораца и носилаца култа Црне Горе међу Србима, — јер он је увек нешто хтео» Да ли је и та убога књижевна критика део Змајеве политике, ни овога пута не књижевне Па ипак, све то није. тако, нипошто није тако. Јер овај. песник "остаје, и нико га. неће и не може помаћи са заслужено високог постоља на коме чврсто стоји, већ деценијама. „Од муке се песме вију“, певао је овај песник, а тако, од народне муке, испеване су све његове песме, и оне слабе, п оне осредње, и оне незаборавно велике, јемци његове бесмртности. Проучавајући његово песништво, читалац остаје до краја у недоумици шта је заправо код њега веће: то његово дело, издвојено само за сехили беспримеран начин на који га је дао своме народу. Јер поезија Змајева, у целини, већа него одломци њени и појединачна њена остварења на преломним, најнадахнутијим станицама његова стварања, остаје пре свега другога изванредан поетски и човечански материјал о једном бурном, зназајном периоду наше прошлости. Затим, има у Змајевој поезији тренутак када је овај песник беспрекоран: јединствен је и беспрекоран његов сублимни постски доживљај света, његова присна сљу-

.