Наша књижевност

Јован Јовановић Змај 5 25'

У

бљеност са епохом, са њеним страстима, сновима и сновиђењима, са здравим нагонима читавог народа. Да, није охоли усамљеник. Али је његова величина друкчије врсте, Зна се за један догађај из његове младости; ја га веома волим: он баца јарку светлост“на овога песника, непосредну и живу, скоро драматичну. Догађај казује да се у Новом Саду, године 1868, окупила светина пред кућом која је пламтела у пожару. Баш када је неко повикао да ће у кући изгорети два детета, наиђе онуда Змај. Хроничар наставља казивање:

Ни часка не промишљајући, полети наш Јовановић у кућу, да изнесе децу; али несрећом дохвати му пламен одело, те и он стаде горети. Којекако угаси на себи ватру, а међутим други изнесу једно дете угушено димом, а друго је постало жртвом жестокога огња. Јовановић пође уреднику Србскога дневника, који ту наблизу станује, али ветар распири неугашену на њему ватру, те уједанпут почеше од њега варнице сипати. Један од. људи, видећи то, повиче на њега: „Сад си ту нашао да пушиш!“-па богме умал што прослављени песник наш" не доби награду ни најмање приличну његовој племенитој намери. „Та, добри човече, не пушим, него и сам горим“, одговори Јовановић псовачу, који га се мане, а Јовановић доспе међутим до стана г. Ђорђевића и ту погаси сасвим ватру на хаљинама. у 5

Такав какав човек у овој прилици, био је Змај и као песник у нашој књижевности кроз читаво пола столећа: несебичан, честит, човечан, непосредан. Где год би се указала потреба, опасност и задатак, он је, силан радник, ускакао у дужности и обавезе, не водећи много рачуна, не водећи нимало рачуна да ли ће се иштетити, да ли из тешкоћа изаћи са достојанством победника, или опрљен, наружен, испсован. Такви људи и такви писци не заборављају се лако, све и када нису Змајева раста. Несумњиво је: да му се хтело бити ситнијим човеком, и он је могао бити много већи уметник: снаге њему“"није недостајало, Али му је у потпуности недостајало моралног слепила и равнодушности пред пороцима јавнога живота његова народа: у родољубивом гневу, он је сав изгорео на тим дужностима. Стога, он остаје оно што јесте, увек велик: честити и неспретни српски гениј у нашем неорганизованом,; принудним културним и политичким регионализмима иситњеном ХЛХ зетолећу, најизразитији поетски претставник српског грађанског узлета и слома у његовој пругој половини.

| Младен ЛЕСКОВАЦ ,