Наша књижевност

"УВЕЛА РУЖА >

_ Опет сам те сневао! Бора Станковић

С отњишта јаве сан је прамен дима. в Сни блаже ране као мелем-биље.

Наш мали живот окружен је снима: њихаљке то су с оне стране збиље. Опет те сањах! Насред трга бијела,

с ког поглед пуца на 'зрцала Саве, _тајанствен дах ме твога тамног тијела сурово скрену ес колосијека јаве.

Завртје сто се кровова и кућа,

и мрежа жица заигра у зраку.

Чело ми склијешти обруч зноја врућа, а срце стаде као сат у мраку.

О, мрка ругжо, из струка божура, ти срошва кад ти венут бјеше хора, ти ја, што текох питомо ко Мура, таштасати се стадох попут мора.

Распјених сав се, размрвих у капи,

у мливо здробих, раситних у влати.

Ко спужва ти се моје крви наши

док од себе ни трун ми не хтје дати. /

И оде! Авај — зна ли итко куда:

у маглу, сумрак, у поднебља друта 2

Из звјерске страве и вихора луда

у мирну луку недостиног круга.

Нема те више! Све усхите нагле

грознице, вреле, надахнућа трајна овиште вела нетрозијине матле копрене уму недокучвих тајна.