Наша књижевност

Увела ружа

Мој пусти живот сад је: лампа, књига, рачун за плин, за По телефона,

за стан и огрјев... и стотину брига.

У тањир вире су сједи с балкона!

Тако ми дневи одмичу и теку. Уторак мине — субота већ ту је. Ал' петком ко и светком ране пеку. Но трпим мушро, нитко да ме чује!

На њихаљкама сна се тихо њишем. (Тјеше се стара дјеца како "знаду!) — О, ружо свела, стихове ти пишем,

јер не знам Једа другог лијека јаду..

(1950). 11 |__ Густав КРКЛЕЦ

ве