Наша књижевност

525

У ВИХОР ЈЕ ПАЛА

„== То плеше сама смрт са смрти, и прах са прахом то се врти! рекох драгој што за. мном стала.

Ал њу—- ал њу гле гусле воде и остави ме, унутра оде: у кућу блуда љубав пала.“

. Оскар Уајлд

(Са далеке цесте гледам реци вале.

Јо дан... Гину речи... Нигде једног венца. По пољу јесењем ле звезде пале. 5 Нигде грожђа модра, ни белог студенца, ни туке што даје срце као стисак.

Не шитам за траве, ни за сан, за. груди . Изгубићу огањ... Разнеће ме врисак

и кикоту «кише, што ће да полуди.

Са далеке цесте где умиру зоре,

где се шеве мртве виђају тек ноћу,

а брестови мрки, неми, не шуморе, нит се рука нежна разнела шо воћу; ни по трави биљке пуне тајне неке што косе из стрмих увојака поље. Пашћу и умрећу испод добре смреке, заборавит драгу... То је можда боље.

Заборавит Пра руке и све страсти, и лежај њен, ватру, усне, руке, косе... Боље ми је Зе насред цесте пасти

нето жив да гледам како други носе моје старе жудње и горе, о, како!

А ја са торбаком из даљина, ето,

идем гладан можда, па нисам заплак'о. МИ штто сам све ближе, даље бежи лето,

Нето стани! Слуптам: ноћ крај мене шуми. Жица нигде више! Руке слабе, али