Наша књижевност

У вихор је пала : 29

размахнем се. њима, сам их осмех уми : | и пред првим селом рујним вином нали. а Е | ПЦ Са далеке цесте. певам, нека туга! ПЦ моја логорашка овна туђа прене

и нека се буде због мене са југа све те пуне снега умирене жене.

Да опростим дратој шето је пуна ватре, . а мене већ није, године се ломе... Колико их само бездан рата сатре. ту, у мени гордом, у наручју моме. Са далеке цесте тражим вир од свега и ту грану тајне пуштам нек окреће силна стара вода што бурно са брега у вир носи лишће и страсно дрвеће.

Не, ти нигде ниси пољубио очи, - Пе «ни руку дао, ни узео прете, - | ЈИ ни грлио љубљен целе топле ноћи · ЦМ | тело и облине од увира чврсте. Не, ти нигде ниси, па заштто је драта · сред вихора пала, нага ко да моли отањ туђих руку од прага до прага " кад ниједне зоре неће, знај, да воли! Кад ниједне зоре... О, сломљено све је. Да опростим драгојг Комег Зар сам сена: Пуетићу нек сумрак безумно се смеје · и прекрићу анегом брежје успомена!

И идем... Све ближе ипак ми долази жарај мој родни, окна са сунцем у зени... Пламен... Усхит... Сусрет са другом на стази.

Кренућемо некуд, али загрљени.

(Свој торбак остављам. Сунце, гледам, трска

по житу топлом што руди све јаче...

Дунав широк пљуска шуму шумних трска

и шева и гуши прне нарикаче.

(Остављам се гробља. Драга, видим, није г одолети могла валцеру и ноћи...

С војницима туђим нестала је, пије

прозна вина греха у мутној самоћи.

Не жалим што то је бат у мени грозно... Млад сам и све цесте кратке су и праве. Знам: стићи ћу силан у то доба позно

са седим даном, загрљајем јаве.