Наша књижевност

30

| : Књижевност

Сада је рано о том да се збори... Жипе су пале. Не дадох се мраку! Све се угаси али срце гори и као птица игра се у зраку.

Далеке цесте, голи јабланови

машту ми тугом, не враћам се њима...

Њих киша тамна до бездана пови

а мене срећа пљуска таласима.

Па ипак нисам миран и не моту

до соба њених да не одем више.

Сеница мала игра се на глогу

а уоколо, ај, август мирише! | =

Тамо јој мати. Сузе етале. ћути.

Шта може стара, ал не прија мени: све речи мртве, дани откинути... Бокали бистри, сада разбијени.

О, собе њене, слике, књите траштне... У огледалу ко да живи, сага,

растура косу, удештава маште

а пашће лудо испод младог грања.

И лежај онај, ко тек да се дигла. Јастуци топли... Где јег Шта се збива7 Прашино страштна, ој, праштино сива, |

тде ли је драга у бежању стигла: Можда и не зна да хжаив сам па баца

све задње своје, презрена на цести... Бачена жена и без пољубаца...

Ко ће је гладну у свитање срестиг

Маштања) јата... Све по соби лети...

(О, сетна срећо, отоку без мора, _ Жетвар ће увек своје жито жети | али ја са њом нећу имат зора.

И све ми теже у тој соби бива,

у тој празној соби где и дан тетура...

И слушам: опет као да се слива

вал Бетовена свих клавијатура!

Њени су БЕЕН живи ... Лете ено. Она ми свира. · Никад тако није..

Љубави моја, жива моја сено,

у свакој ствари осмех ти се крије. Љубави моја, изгубљена срно, '