Наша књижевност

352 ·

утехе кратке ал за тугу мале!

Књижевност

Све су то, драга, само разбојишта,

И тде ћу ноћас, сам, без пољубаца, а младост мноме лудује и вије, па час ме држи а час опет баца у занос чула каквих нигде није!

Из твога дома ко из смрти твоје отиштао сам и где ли ћу стићи; Можда у море, у заносе моје

и снасжан ко вал једном ћу се дићи!

И гледам свуд је шумор меких тајни. Светиљке... Звезде... Небо изнад крова и осмех ведар, осмех завичајни

и младост пуста, младост јабланова!

= и Идем: све пева... Шуме, људи, реке што косе стрмих увојака поље...

Умрећу ведар испод добре смреке, заборавит драгу... То је можда боље.

| ___ Слободан МАРКОВИЋ