Наша књижевност

210

стихове у овој књизи, као што су. на пример, следећи:

Не мичи се! Ослушни класје! То читав облак преко нас је

прошао од шума и од птица. Јутро је као девојчица...

На вранцу пођи, друже, за мном.

(Нек искри у трку том помамном!

Пођимо! Изљубимо душом њиву! Ветре, мрси вранцу гриву!

(У метохиска зрела жита, 1Х)

Кад Слободан Марковић не би имао и овакве стихове, кад и кроз његове најслабије песме не би, у овом или сном ретку, провејавао истински дах поезије, човек би га мо-

"гао лако и неправедно сврстати у ред

оних поета-верглаша који целог свогвека узалудно фабрикују „стихове“,

"да на крају ипак од њих ништа не

испадне. То, међутим, барем засад, није с њим случај. Он једноставно болује од претеране „плодности“, исувише се професионализирао, ради, као што се то код нас често каже, „на текућој врпци“, а литература не тепи импровизације.

Трећа и најновија књига Слободана Марковића „Град на рукама“ претставља, по мом мишљењу, најо- | чигледнији пример како песник, поготово ако-је млад, не треба да жури са излажењем на књижевну пијацу. ЏПесмама се често догађа једна чудна ствар: док их читаш одвојено, разбацане по часописима и новинама, некако још и иде; чим их скупиш у збирку, поређаш једну за другом, ако нису довољно дорађене, доживљене, дотеране, па чак и правилно распоређене — све слабости неодојеиво избију на површину. Песник мора да уложи прилично рада, да поседује довољно самокритике и приличну дозу укуса, па да му књига, као целина, делује онако како он жели. | |

У збирци „Град на рукама“ Мар-

· ковић нам даје песме 0 земљи, иза

градњи и борби наших народа за самосталност и независност коју данас угрожавају информбировски империјалисти. Племенит, тежак, али и за-

,

- - · Ењижевност

хвалан задатак за сваког правог пе-_ сника који воли своју земљу и свој народ. У неким најбољим својим песмама ове врсте. („Тако отићи“, „У Титовој родној кући“, „Орите задругари“) Слободану Марковићу је и пошло за руком да „ухвати“ мотив и да савлада тему, Али, књига, у целини узета, претставља уствари читав један низ варијација на исту тему. Песник није успео да избегне мо-

· нотонију, непотребна понављања, ап-

стракције, ритмичке и језичке рогобатности, слабе риме и, често, усиљен тон. Он, на пример, пише о домовини да је „дигла барјак врх свакога крова и силну ватру до неба да пламти“, тако да би се могло помислити да је запалила свој властити

_ кров; у песми „Комунистичка парти-

ја“ упада у претеривања и апстрактне слике кад каже да се „њен огањ. силно разбуктао и почео целим све- том да крвари“ -(!); код њега су заставе „пољубаца пуне“, чашу му „нуцањ нали“, фабрички димњаци „живе песме диме“, пахуље падају „као смешак који неће доћ ; нетачно примењује речи „на њеном прагу туђин гробља снатри“; он пише „о брежје родно, богато са хлебом“; код ње- |

"га се „у кацама плав виноград пе-

ни“, дрворед ће „букнути набреко од жара“, а „туга ће постати суха оскоруша коју ће осмеси младости да пеку“; песму „зрела јесен“ пише под непосредним утиском Крклечеве пое-

· ме „Запис 0 земљи“, тако да је про-

сто непријатно читати је, тим пре што је и поетски слаба; итд; итд. Све ове "мане Слободан Марковић је могао да избегне да је нешто више радио и над собом и над својом поезијом. У сваком случају, ако је прави песник, а он то јесте, из досадашњег искуства просто је дужан да извуче потребне закључке.

Други млади писац, Мирослав Антић, претставио се публици свешчицом стихова под насловом „Испричано за пролећа“. Антић је, барем по раду на литератури, млађи и од Марковића, али се и са ово мало песама, колико је објавио, несумњиво издваја од свих својих вршњака. Не ради се ту толико о некој оригиналности | и самосвојности; и из његових стихова избија враголасти Јесењин са ћубом на глави (што не треба схватити