Наша књижевност

Белешке

искрено затреперило зазвучали су то-

пли, истински стихови:

Ноћас је звонио нечији сат.

После је мир савладао сваки шум.

Дунав је пролазио тужан као рат

ин кола сељачка низ смедеревски друм...

_ Ноћас су пожари лизали даљине. Негде се огласио помамни, оклопни

влак. Друже, ако носиш у срцу бунтовне

мине,

минирај мрак! .

(Ноћу)

Или: И до устаничких морам доћи гора. = Ножем пламне буне покидаћу жице. Вратићу се, мајко, победан ко зора, и крилат ко птице! (Кад звезде падају)

Или: ПИ Крошње липа снег узвитло, "крошње'што се мразом суше. Кад на јазу ћути витло, гане ли те то до душе

| (Рат у пољу)

Али, ако је Марковић у првој збирци у неколико својих најбољих песама успео да улије сву топлину своје дечачки наивне душе и да делује више импресијом и атмосфером коју су пружали његови стихови него неком вештом обрадом и одговарајућом формом — с другом његовом књигом ствар стоји много друкчије. Друга књига, „Орао над жипом“, која је и знатно обимнија од прве (садржи 60 песама и једну поему), показала је извесну већу разноврсност у избору мотива, али и прилично некритичан однос песника према свом властитом делу. Све своје песме које је пре тота објавио У часописима, или их је држао у својој фијоци, без обзира на њихову стварну вредност, Марковић је унео у ову књигу, тако да се и нехотице добија утисак да 'се више ишло за њеном обимношћу него за квалитетом. Од шест великих циклуса (сваки по десет песама) и једне поеме, после пажљивог читања, једва се могу

издвојити песме „На светог Стефа-

А

209

на Дечанског“, „Пред родним местом“, „У освит“, „Горе жита“, девета песма из циклуса „У метохиска зрела жита“ и „Статуа девојке после кише“, које нешто значе, премда су и оне врло неуједначене и неједнаке вредности. У свим тим песмама има много и општих места, употребљених и злоупотребљених рима, несклада у ритму, утицаја прочитане лектире, па и обичног, усиљеног прозног казивања:

Кроз сломљено окно вагона загледан сам у јесен

што долази

са граком пустих врана и крошњама голим. .

И већ осећам пљусак,

густи пљусак на стази

и да молбе помажу,

облаке би да молим

ил голе крошње

широких кестенова

да задрже кишу..

(Девојка са далеког раскршћа)

'Немаран и аљкав однос песни-

· ка огледа се нарочито у поеми „Де-

војка са далеког раскршћа“, која је право оличење свих горе побројаних слабости. Марковић очигледно ниједну своју ствар довољно не дорађује, не дотерује; добар део његових песама у овој књизи делује као стихована проза, као стиховани школски задатак, у коме нема ни трунке емоције. Песник пева о свом детињству, али ми то детињство осећамо тек кроз неке стихове; он покушава да нам дочара тугу и пустош логора, али ми је наслућујемо једино у песми „У освит“; циклусом „Са слободом у срцу“ не дочарава се борба, јер, сем ређих изузетака, све се претвара у апстракцију; конструисана је, развучена, апстрактна и анемична поема „Девојка са далеког раскршћа“,

тако да је једва човек може до краја кочитати; једино у циклусу „Грана над „језером зазвучи, ту и тамо; У овој или оној песми, права Марковићева реч; а у циклусу „У метохиска зрела жита“, кад пева о свом завичају и кад је највише искрен и непосредан, песнику полази за руком да да своју пуну меру и најбоље